Ja dišem, ti dišeš, on diše… Svako od nas na svoj način; neko plitko, neko duboko, svako tijelo svojim ritmom… Ono što nikad nije dokazano, a u šta ja čvrsto vjerujem, je da dišu i duše. Isto kao i pluća. Dišu. Svaka svojim ritmom i udišu sve ono čime ih naš um hrani. Taj 21 gram duše udiše sve ono čim ga kilogram i malo više mozga hrane.
Optimizmom, srećom, nadom, ljubavlju… Jednostavno, dobrotom i ljepotom.
Ili podlošću, zavišću, mržnjom, obmanom…
Jednostavno, zlom…
I tako 21 gram udiše ono što ga okružuje, ono šta može. Duša ne može da napusti tijelo u kojem diše podlost i da ode negdje gdje će disati nadu. Jednom kad ga napusti, gotovo je. Šlos. Kraj. The end. Nema više.
A ljubav? Kako se ljubav kotira?
Ljubav je čudo. Kad duše dišu pravu ljubav onda dišu istim ritmom. Sinhronizuju se i udišu zajedničku nadu, sreću…
Udišu jedna drugu.
Autor: Milica Galić
