Jesam li ti nekada govorila kako me fasciniraju upaljena svetla iza prozora na soliterima?
Svi ti stanovi gde ljudi provode svoje večeri kada dođu umorni sa posla kući.
Kada dođu sa prvog ljubavnog sastanka, sa predavanja, iz bolničke posete, sa putovanja, popodnevne kafe.
Jesam li ti govorila?
Nekako u tim trenucima dok gledam u te prozore, razmišljam dosta o tim zidovima iza njih.
O lampama koje bacaju sjaj na sobu i prave od nje romantičnu scenu za ljubavni komad dok se sa gramofona čuje stari šlager, jer njih dvoje vole šlagere, znaš.
Ili dok u kuhinji na trećem spratu vri voda za čaj jer se neko razboleo.
U predsoblju je upaljeno svetlo jer je komšinica došla da pozajmi malo kafe bez koje je ostala.
A eno gore na petom spratu je možda gazda uveo psa u stan posle šetnje, ili mu tek stavio povodac za istu.
Maštam, znam.
Možda se njih dvoje ne vole, možda ni nemaju gramofon, možda ni ne vole šlagere.
Možda se ne kuva čaj, možda komšinica nije došla po malo kafe koju je zaboravila da kupi.
Možda svetlo u predsoblju znači da se pas danas izgubio, pa ga gazda traži.
Ali znam sigurno šta je iza onog prozora u potkrovlju koji vidim kada zatvorim oči.
Tamo sam ja na sofi, ti u mom krilu i naš pas pored mojih nogu.
Ja ti čitam “Malog Princa”, a ti dremaš jer si zaradio grip na poslu i temperatura te jedva popušta.
Pokušavam da te uspavam glasom, da te ništa ne boli, da možeš da odspavaš.
Odgovaraš mi sve težom glavom koja se opušta u mom krilu i toneš u san.
Ostajem tako do jutra, povremeno proveravam tvoje čelo i ljubim te usnulog, iscrpljenog i umornog od svega.
Ujutru te nagovaram da otvoriš bolovanje, kažeš da si ti glava porodice i da moraš da budeš dobro.
Ja ti kažem da ću raditi za oboje dok se ne oporaviš.
Govoriš mi da sam tvoj lek i da na tebe delujem kao bensedin.
Da me voliš i da ćeš me eto pustiti da za vikend brinem o tebi, ali da ćeš se vratiti na posao od ponedeljka. Jer ne želiš da u nečemu oskudevam, a ja ti kažem da ne želim da oskudevam u tebi. . . .
– Ljubavi, čuješ li me?
– Da, naravno da te čujem. – iz maštarije ju je preneo njegov glas sa druge strane telefonske linije.
– Pa šta radiš to tamo?
– Ništa, evo me u prevozu.
– Gde si ti to odlutala, je li? – pitao je kao i svaki put do sada kada bi osetio čežnju u njenom glasu.
Ćutala je neko vreme dok je posmatrala sva ta svetla koja promiču i ostaju negde niz ulicu.
– Ma, pusti, pričaću ti već. Nego, kakav ti je bio dan?
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.