„Kada ti život da limun, ti napravi limunadu“, reče mi jednom neko želeći da me ohrabri, podstakne i da mi vetar u leđa.
Da, zaista dobar savet, ali znaš, nekada i ta limunada bude previše kisela, a što joj više šećera dodaješ gubi svoj ukus i više nema tako dobar učinak. Zato nije moguće od svakog limuna napraviti dobru limunadu, nekada sa tim kiselim ukusom moramo nastaviti da živimo, ma koliko teško bilo.
„Pogled ti je često tužan i mnogo ćutiš, to izjeda“, bodrila je osoba dalje.
Ne mogu da poreknem, ali nekada se iza toga krije mnogo više od trenutnog lošeg stanja koje se može pretvoriti u limunadu, ceđeni sok od pomorandže ili zalečiti čašom dobrog vina. Kada od malih nogu češće brišeš suze s lica nego isprljanu garderobu usled dečjih igara, to se teško leči…
I takva sećanja ne blede, ne odlaze u maglu, ne nose ih vetrovi i ne ispiraju kiše. Sećam se odlično i onog trenutka kada se sa neba sručilo toliko vode da je delovalo kao da će potopiti sve. Stajala sam i puštala da hladna kiša pada po meni, prijalo mi je da se zatvorenih očiju prepustim zamišljajući kako sa mene spira svu bol i tugu…
favim.com
Ipak, i tada sam, mokra do kože, jasno osećala gde je razlika između suza i kiše koje su se paralelno slivale niz moje lice. Znala sam tačno i da mi telo ne drhti od hladnoće napolju dok mi je gornja usna drhtala, a na njoj titrala jedna teška kapljica – slana.
Ništa drugačije nije bilo ni kada sunce upeče, kada zasija najsjajnije, pa se pravim da mi njegova svetlost smeta i od nje mi kreću suze… Jeste, bila sam mala, ali i deca odlično znaju šta znači kada te napuste, izdaju, kada ti ne veruju…
Pokušavala sam ja i tada da „napravim limunadu“, na neki poseban, dečji način, nije išlo. Nisu se na silu mogle ulepšati stvari koje su bile previše kisele, gorke i tamne. Prvi put kada sam otvorila svoju tananu dušu i rekla šta na njoj leži – niko nije želeo da me čuje. I da, tada sam naučila da ćutim.
Tada je tišina postala moj saveznik, a pogled ostao tužan… Tog trenutka pomirila sam se sa onime što je moja sudbina, sa tim limunom koji ću čitavog života nositi na svojim leđima. Jer, znaš, dečji problemi nisu ništa manji nego problemi odraslih!
Kada te male oči zavodene i usne se čvrsto skupe, kada se malene ruke tresu i prstići nervozno prepliću – to zahteva zagrljaj, pažnju, ljubav, razumevanje i nežnu reč. Ne stavlja se teret na nejaka leđa i ne ismeva se tuga, ma koliko se beznačajnom činila.
Autor: Bojana Krkeljić
