“I, kako ti je tako samoj?”
Čula sam ovo pitanje jednom u životu od jednog dečaka sa zapada. Govorio je savršenim akcentom kakvim samo ljudi iz Valjeva govore i možda ga zbog toga s vremena na vreme čujem u glavi. A možda ga čujem samo kada ostanem sama.
Ljudi kažu da samoća ponekad postane toliko prisutna da se može dotaći. I tačno je, samo je pitanje hoćeš li je prihvatiti ili pustiti da ti izludi ono malo razuma što ljudi još uvek nisu. Ja sam od nje učila o sebi, o tome da budem dobra i kada sam sama sa sobom. Učila me je da budem ono što zapravo jesam.
Možda sam ono veče, kada si me na stepenicama pitao da li bih krenula sa tobom u grad, to najviše na svetu želela, ali sam bila dovoljno svesna da znam da ti ne prijam ja, već to da društvu i bivšoj devojci pokažeš svoju novu malu. Tada sam ti rekla da se lepo provedeš, i da uživaš, i ostala sama u potkrovlju na Zvezdari. Između samoće i tvoje nove igračke, birala sam ovo prvo. I bilo mi je super. Bila sam mirna. Disala sam.
Možda sam najviše volela da se uvučem u tvoje krilo pre nego što krenemo na aerodrom, onda kada si umeo da putuješ rano ujutru. Ali sam vremenom morala da se odričem sebe da tvom krilu ne bih bila teška. Morala sam da prihvatim da će našoj ćerki sutradan kuća biti tamo gde se uda, da prihvatim da ne želiš da mi budeš prijatelj i saputnik, već glava porodice koja bi kuckala lagano čašom o sto ako se posle posla ne pojavim tačno u 16.45. Nisam više mogla da te volim stihovima, jer to tebi nije bilo voljenje, već tu i tamo razbacana slova tek sklopljena u reči. Nisam smela da plačem kada me je mlela svakodnevica i nedostajanje. Da, najviše sam volela da se uvučem u tvoje krilo pre nego što krenemo na aerodrom, ali je cena bila sve veća iz dana u dan. Plaćala sam to svojim stavovima, načelima, navikama, svojom ljubavlju za tebe. Tako smo došli do trenutka da niko nikoga ne prati kada se krene na put, da ti onog dana ostaneš u stanu, a ja odem i nikada se više ne vratim. Bila sam ponovo sama, ali sam disala.
Najviše od ičega na svetu, možda sam volela način na koji me maziš i mislila sam da ne postoji stvar koje se ne bih odrekla samo da ostaneš tu. Sve dok nije trebalo da se odreknem sebe. Da prestanem da pišem o čoveku koji se lako i brzo uklapao u moje stihove. Da ne pomislim da držim za ruku čoveka koji je neko moj. Da te ne ljubim kad god poželim, jer želiš da si sam. Pa smo brzo ostali sami. I ti i ja. Nedostajali smo jedno drugom, ali bar je svako samog sebe ponovo imao. Disali smo.
Eto, tako je nekako kad si sam. Nemaš u čije krilo, nemaš koga da staviš u stihove, nemaš sa kim da plešeš do jutra, ali je važno da dišeš bez zadrške, da te niko ne stavlja u kalupe, ne popravlja i prepravlja da mu budeš bolji.
Jer kad te neko tvoj ne prihvata takvog kakav si, možeš biti svoj samo kada si bez njega – bez stega, ramova, kalupa, tuđih principa i načela koji guše sve ono što ti zapravo jesi.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.