– I?
– Ništa.
– Kako ništa? Niste … ?
– Jok.
– On ili ti?
– Ja.
– Kako bre imaš tu kočnicu, ja to u životu nisam imala! Dobro, jesam jednom.
– Imam kočnicu kad znam da ću da nadrljam.
– Jesi i danas sigurna u to da bi nadrljala?
Zamislila sam se. Zamislim se svaki put kad neko postavi to pitanje „sigurnosti“. Pojavi se na trenutak ono malo „šta ako“. Ali kako dođe, tako i prođe.
Sigurna sam. Jer ne može neko biti tvoj ni na noć, ako nije ni svoj. Onda kada znaš da je u tom krevetu svake noći druga cura, ne spavaš samo sa njim, spavaš sa svima njima. Iz prostog razloga što ti ta činjenica postojanja drugih žena u tom krevetu smeta.
Tada ti mozak radi trista na sat. Zašto smeta? Da se ne lažemo, znamo da to kreće od jedne stvari. Što reče jedno pametno devojče, zanesemo se mi žene, pa uznapredujemo u tom emotivnom odnosu prema njima, pre nego što se bilo šta i desi. Gradimo nešto za njih, a da toga nisamo ni svesne.
I onda kada shvatiš da gradiš sam, kočiš.
Jer znaš da ćeš se zaljubiti.
A on će ti okrenuti leđa, uz možda jedno „jebiga“.
Jer mu nije potrebno to što gradiš.
Već neka druga, nova žena. Trenutno zadovoljstvo. I tako u krug.
Tako je to i teško da može biti drugačije.
Tako je to kad je neko pomalo svačiji i nimalo svoj.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.