Prekjuče sam se pravila da sam jaka.
Zagrlila sam jastuk ujutru. Razvukla sam zavese. Skuvala kafu i uzela knjigu. Gledala sam kroz nju, jer su misli želele napolje. Nisu želele da se usredsrede u jednu. Divljale su i ludovale mi po temenu. Lupale su mi o čelo. Kao armija nestašnih leptira.
Onda sam spustila knjigu i uzela četkice i platno.
Onda sam i njih sklonila.
Onda sam izašla na vazduh.
Terasa je gledala direktno na trg.
Rukama sam stegla mesingane gelendere. Prošla me je jeza od njihove hladnoće. Januar se uvukao u svaku poru moje kože. Para mi je napuštala usnu duplju pri svakom uzdahu. Stajala sam i gledala niz horizont. Mladi muzičari su vadili svoje gitare i violine. Za koji minut će početi da sviraju, ušuškani kožnim kaputima i krznenim kapama. Novogodišnja rasveta im visi nad glavama. Pod nogama su im ostaci sinoćnjeg snega. Praznična idila…
Stojim.
Zamišljam ruku na ramenima. I dlan kako mi trlja kožu, ne bi li je ugrejao.
Stojim.
Skupljam snagu da se uvučem nazad, u stan. Mogla bih da odem po doručak, ali već danima nisam gladna. Ni žedna. Ni budna.
Osećam se kao da sam u izmaglici života.
To je moje telo, to je moja glava, to je moj stan, ali to nisam ja. Mora da sanjam…
Stežem oči, ali je prizor isti. Muzičari su već zasvirali božićne pesme i izvadili šešire za novac.
Poražena, skupljam snagu i ulazim u stan. Kuvam još jednu kafu. Šetam se.
Pravim se da znam šta radim.
I da sam jaka.
A istina je da nemam pojma. Tek učim sa hodam. I da dišem. I da se širim po krevetu. Tek učim da budem sama. Da jedem sama. Da pijem kafu sama. Tek učim da živim.
Jer bio si tu da me držiš za ruku. Da mi kuvaš kafu i spuštaš mi šoljicu u dlanove.
Još te vidim pored sebe, u krevetu i na fotelji.
Još vidim tvoje cipele u hodniku. Vidim tvoju senku po zidovima. I sve se nadam da dolaziš, da pevušiš pesme sa trga i zvizdućeš. Jasno čujem ključ u bravi i tvoje korake. Očekujem da me pozoveš sa vrata. Pa da se uzdignem na prste da te poljubim. Pa da se grlimo tako neko vreme.
Ali te nema… Već danima. I više te neće ni biti.
Danas se pravim da sam jaka.
Još jača nego juče.
Odmerila sam vodu za jednu kafu i pustila muziku. Glasno. Glasnije od misli. Pa sam igrala i pevala. I vrtela se u krug. Pa sam sela u fotelju i iz nje videla srebrni, ručni sat na drvenom stočiću. U žurbi ostavljen. Baš kao i ja. I opet su se neke slike izređale pred mojim očima. I opet sam se slomila. I tada shvatila da uopšte nisam jaka. I da ni ne bi trebalo da budem jaka.
Samo moram da se prepustim. Da dozvolim bolu da radi ono što najbolje ume. Da me boli. Jer moram da isplačem sve one osmehe tebi upućene, a mnogo ih je. I da prežalim sve planove odlaskom srušene. Njih je još više.
Ali ja imam vremena….
A prekosutra ću biti jaka, evo obećavam.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
