– Čudno se osećam u poslednje vreme, znaš? Mislim, rekao bi čovek, vidi kako je ona ispunjena. A nisam, baš nikako nisam.
– Ako želiš da pričaš, ja te slušam.
– Ma ja više ne znam ni šta želim ni šta ne želim. Nekako, kao da sve stvari koje radim imaju neku dubinu, neki smisao, a ja plivam samo na toj površini i nikako da samoj sebi poverujem da nešto dobro radim, da negde pripadam, znaš? Više bih volela da se od ispunjenosti davim, nego da se na površini borim za vazduh. Ne znam.
Sedela je u pletenoj stolici za ljuljanje podvijenih nogu i sa ćebetom preko ramena. Iako je bilo leto, vreme je bilo pravo jesenje, kiša je udarala po nadstrešnici trema i slivala se niz oluke. A njene reči su izlazile napolje baš kao i kiša iz oblaka.
– Ja sada mogu da ti pričam ovde do izjutra, ali…
– Daleko od toga da ne želim da te saslušam, naprotiv. Želim vrlo rado. Ali ja nekako kao da sam ogluvela i oguglala na sve, razumeš? Glava mi je kao protočni bojler, informacije samo prolaze, registrujem ih i to je to, niti šta osetim, niti me šta dirne, ama ništa, ništa. A neću to, jednostavno neću! To nisam ja!
Stolica se zanjihala brže usled njenog mahanja rukama i ćebe je spalo sa leđa. Ćutke sam pripalila cigaretu i zavalila se na dvosed. Nije trebalo reč da kažem već samo da je pustim da priča i da slušam, jer je već odustajala od svega. Polako, ali sigurno, dizala je gard prema svima i svemu. I videlo se da je to boli jer to nije bila ona. Nikako nije bila ona.
Znala sam osećaj. O, da, vrlo smo se dobro poznavali on i ja. Kada bi se pojavio ušunjao bi se kao neka mačka i boravio kod mene narednih nekoliko meseci, dok ga ja ne oteram jer mi je dojadilo da mi se plete oko nogu svakog dana. Mogla sam da joj pričam do u nedogled, ali nekako, nije da je to bila uzaludna rabota, daleko od toga, ali sam mislila da nije trenutak opteretiti joj glavu mojim iskustvima. I ono, znala sam da ne može niko njoj sada prosuti gomilu reči i puf, evo, super joj je sada! To osvešćivanje je baš umelo da potraje, a glavna u tom procesu mora da bude upravo ona, ne neko sa strane.
– Vidiš? Ni ovo nisam ja. Kad sam ja ovako reagovala na nešto.
– Za sve postoji prvi put. Svi imamo neki odbrambeni mehanizam, ili neku pasivnu agresiju koje nismo svesni dok ne ispliva. – namignula sam joj i povukla jedan dug dim.
– Zavitlavaš me sad, a? – nasmejala se. Prvi osmeh za tri sata koliko smo ovde sedele.
– Ne, mada mi se dopada što si se nasmejala.
– Kako me vidiš sada?
– Kao u mehuru od sapunice. Oko tebe je neka zaštita koju si napravila i nema prolaza nikakvog do tebe. Problem je što si je stvorila i samoj sebi, pa se ne snalaziš u sopstvenoj koži.
Zamislila se malo na te moje reči i zagledala se u kišu koja je polako jenjavala.
– Šta misliš, je li sunčano sada u Mostaru? – pitala je iznebuha.
– U Mostaru je uvek sunčano, mala. – dovršila sam cigaretu i ćebe sa naslona prebacila preko nogu. – Tamo je uvek sunčano, makar gromovi udarali.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.