Ruke ću ti ostaviti na ramenima,
ostatke cigarete u teškoj, providnoj piksli kod prozora.
Tračak nade ću ostaviti u očima,
osušene poljupce u uglu usana.
Zauvek će sećanje na mene spavati na levom jastuku.
Mirisaću na ljubičaste cvetove lavande, kada me ne bude tu bilo.
I gde god se okreneš – videćeš.
Kada god zaćutiš – čućeš.
Kad pomisliš da je kraj – osetićeš.
Biću u fioci, u noćnom stočiću,
na poleđini spiska za kupovinu.
Pisaće “Postskriptum: Volim te. U potpisu A.”
I razumećeš mnogo bolje moj način voljena, kada me ne bude bilo.
Zaboraviću u ormaru belu maramu i neke stare bojice u kutiji od patika.
Zaboraviću deo sebe u tebi.
I svoj osmeh u tvom sećanju.
Moja senka će poći za mnom, jer je dosta plesala po zidovima boje kajsije.
Ostaće tu samo tragovi mene,
zavučeni u izgužvane papire, u police i ispod kreveta.
Kad god me tamo pronađeš zaplakaćeš, a ja neću to čuti, ali ću znati.
Ostaviću sećanje između dva akorda, one pesme, što sam ti šaputala na uvo.
I delić one večeri u nezavršenoj flaši žestine.
Ostaviću neke stare rime u svesci pocepanih listova. I nikada nećeš imati snage da ih pročitaš, jer znaš – o tebi su.
Ostaviću crveni karmin ispod mašine, u kupatilu i tek načetu kupku od badema.
I još neke sitnice, koje će biti mnogo više od sitnica, jednom kada me ne bude tu bilo.
Ostaviću jedan podsetnik u kalendaru, na neki prošli maj.
I poruku na frižideru da izneseš đubre.
Ostaviću uramljenu sliku sa letovanja.
Na njoj su dva osmeha, na njoj je more, na njoj je sreća – i nju ću ti ostaviti.
Ostaviću ti račune za struju i polomljen privezak za ključeve u obliku sidra.
Ostaviću ti uspomene na svaku godinu i svaki osmeh.
Ostaviću ti prazninu u grudima, jednom – kada me ne bude bilo.
Poneću svoju sa sobom, ne brini.
Ostaće istopljeni vosak mirisne sveće i razbacani jastuci po podu.
Ostaće na pola podignuti venecijaneri i neoprana šoljica kafe.
Sve ce ostati, sem mene.
Ostaće ova poruka na stolu, na pola savijena, razmazanog mastila.
I čitaćeš je mnogo puta.
Iznova.
I iznova.
I pitati se zašto sam ti mnogo više potrebna – sada kada me nema.
I zašto me nisi čvršće držao – kada me je tu bilo.
I biće tu i suza i besa. Biće otpisivanja i opraštanja. Biće tu telefonskih poziva i razbijenih čaša. Biće tu pobacanog nameštaja. I sujete. I povređenog ega. I izjava ljubavi i mržnje.
Ali kasno, jer me tada, tu više neće biti.
Autor: Anđela Češljarac
