Sećam se, kao kroz
Najezdu
gustih svodova magle
svoga detinjstva,
i zvukova koji su
dopirali
sa starog
prašnjavog
gramofona.
Tih godina, nisam razumeo
jačinu stihova
ni značenje pevanja
iz dubine duše
i iz srca,
a ne,
iz sveg glasa.
Samo znam, da sam
vremenom
počeo da
verujem
u ljubav.
Da sam je vešto tražio
po ulicama
i parkovima
po haustorima
i, u pijanim noćima
provedenim
u lokalnim kafanama.
I baš tada,
kada su gramofoni
zamenjeni dolaskom
novih tehnologija
negde, u mom selu
sa kasetofona,
putem radio talasa
jedan čovek je molio
“Dođi, da ostarimo zajedno”.
I čekao, prve pahulje
snega
da bi pri svakom
izlasku na scenu
samom svojom pojavom
svakome od nas
dao do znanja
da
“Jedna lasta ne čini proleće!”
Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
