Ja nisam nikad mislio da će mi duša biti ovako prazna bez tebe.
I da će hodanje biti besciljno kad nisi sa moje lijeve strane.
I da će knjige biti glupe da se čitaju kad nemam tebe da ti kažem kakav okus ostavljaju.
I da nema smisla da kuham, ako ti nisi tamo na stolici da me gledaš.
I da nema smisla „hoćeš li čaj?“.
Da je glupo „mogli smo nešto slatko!“.
Da u ponoć nema smisla praviti kokice.
I da te ganjam pogledom po praznom stanu, po ulici, po restoranima, po životu.
I da želim da ti priđem i ne kažem izvini, nego te samo zagrlim. Jako. Najjakije!
Jer na kraju ne znam ni ko je kome zgrazio srce, ni ko je počeo, ko je završio. I ne znam ko je kome šta rekao.
I ko da je bitno, ako ćemo šutati jedno drugom do kraja života.
Ako se nećemo gledati.
Ako se nećemo osmjehivati.
Ako ću otići i ako ćeš otići.
Ako ćemo biti stranci i uljudni i bez smijeha, bez svega.
Ako ću biti bez tebe!
Ko da je bitno…
Autor: zelenislon
