◊ razgovarala Milica Stanisavljević ◊
Kada me je pitala zašto želim da intervjuišem baš nju, činilo se da je bila poprilično sumnjičava. Ja, sa druge strane, ni jednog trenutka nisam bila, a svoj odgovor sam komotno stavila u dve reči koje su mi idealni sinonimi za nju, a to su posvećenost i svestranost.
Naš Outlouder za ovu nedelju je Jana Živanović, dvadesettrogodišnja master profesorka engleskog jezika na doktorskim studijama, volonter grupe Prevodilačko srce, predavač integrisanih veština na Vojnoj akademiji, salsa plesačica i, kako njeni učenici vole da kažu, superheroj Džejn.
Jano, za početak – kada si i kako shvatila da želiš da studiraš anglistiku?
Engleski sam učila od pete godine u jednoj privatnoj školi, a kasnije individualno od devete. Negde na početku gimnazije, posle prvog pismenog iz srpskog, shvatila sam da ću sigurno upisati jezički fakultet, a način na koji mi je divna Ivana prenosila znanje engleskog jezika od devete pa do osamnaeste godine bio je presudan da već od leta po završetku trećeg razreda počnem polako da se pripremam za prijemni ispit.
Pored doktorskih studija kojima ćeš se uskoro posvetiti, angažovana si i na mnogim drugim poljima. Kao volonter, aktivna si u grupi Prevodilačko srce, koja se bavi prevođenjem – verovatno na najhumaniji mogući način. Možeš li nam reći nešto više o ovoj grupi i približiti mladima koliko tebi lično znači ovo volontersko iskustvo?
Svako volontersko iskustvo vidim kao jedan novi doživljaj i priliku da upoznam ljude istih interesovanja kao što su moja. Što se Prevodilačkog srca tiče, slobodno mogu reći da je jedna od najboljih stvari koja mi se dogodila i to zahvaljujući fejsbuku. Slučajno sam naišla na post Olgice Andrić, profesorke italijanskog i portugalskog iz Novog Sada i začetnika cele ideje, koja je pozvala sve zainteresovane prevodioce da se pridruže. Prevodilačko srce će uskoro iz projekta prerasti u jedno lepo udruženje humanitarnog karaktera.
Naš tim se sastoji od oko 40-50 aktivnih prevodilaca i prevodimo medicinsku dokumentaciju za pacijente kojima je potrebno lečenje u inostranstvu, pa im je shodno tome neophodan i prevod na strani jezik, ali i za one koji su se lečili van naše zemlje, pa treba prevesti nalaze na srpski. Imamo bazu podataka u koju nam se prevodioci upisuju, te kada stigne upit za neki jezik, postavimo na grupu na fejsbuku ili, ako je vrlo kratak rok, odmah pošaljemo prevodiocima za taj jezik.
Svoj prvi prevod sam uradila pre tačno dve godine i sećam se da sam bila jako zbunjena i nesigurna, i činilo mi se da tome ipak nisam dorasla iako sam već upisala četvrtu godinu osnovnih studija. Bez obzira što se volonterski radi, mora se prevesti profesionalno i bez greške. U početku sam zahtevala da mi iskusnije kolege pregledaju prevod pre nego što pošaljem konačnu verziju pacijentu, a danas tu vrstu mentorske pomoći pružam mlađim kolegama koje se upoznaju sa terminologijom.
koordinatorke tima Prevodilačko srce
Takođe, od avgusta prošle godine sam i koordinator, zajedno sa Olgicom, Ljiljanom Pticinom i Draganom Marković, što znači da imam pristup kako bazi prevodilaca tako i mejlu, pa pored prevođenja obavljam i korespondenciju sa pacijentima i prevodiocima kojima se upit prosleđuje. Ovo već daje posebnu dimenziju mom volonterskom angažovanju utoliko što se i emotivno uključujem u zdravstvene probleme pacijenata. Odgovoriti na jedan mejl ne podrazumeva da budem mašina koja će poslati generički tekst u kom se traže osnovni podaci pacijenta, jer smo mi pre svega ljudi, pa tek onda prevodioci i profesori. Uz to, neophodno je biti smiren i pribran, ohrabriti pacijenta da će sve biti u redu čak i kada se desi da rok za slanje prevoda ističe, a prevodioci ne obaveštavaju o toku prevoda.
Poznato nam je da držiš integrisane veštine na Vojnoj akademiji i pripremaš vojnike za Stanag test u okviru tromesečnog kursa, ali i da imaš iskustva u radu sa decom. Iz tvog iskustva, da li je lakše raditi sa odraslima ili sa decom? 🙂 Koliko zapravo vremena oduzima sama priprema za jedan kvalitetan čas?
U učionici su i odrasli deca, to je suština nastavničkog posla. Zato iskusni profesori kažu da kada savladate rad a decom, možete predavati i deci i odraslima. To sam shvatila nakon što mi je jedna grupa odraslih polaznika u privatnoj školi poslednjeg časa pred test samoinicijativno napisala za domaći sastav o superheroju Džejn (anglicizovana verzija mog imena), a zatim na čas donela masku Supermena i zamolila me da je stavim dok čitam rad, što sam, naravno, rado prihvatila.
Sa odraslima je malo lakše raditi samo zbog toga što retko imam potrebu da uspostavljam disciplinu, oni su svesni svog nivoa znanja i da im je potrebno da polože test, dok se to ne može očekivati u radu sa decom. S druge strane, dečja mašta ne poznaje granice, nepredvidiva su, radoznala i svaki čas sa njima je svojevrsni trening u kom dopuštam sebi da podetinjim da bih mogla da oslušnem njihove potrebe. Posle gotovo svakog susreta sa njima budem oduševljena načinom na koji razmišljaju. To je ta energija koju mi daju, „gorivo“ zahvaljujući kom funkcionišem i ne osetim umor. Zanimljivo mi je i to što neke igrice koje primenjujem u radu sa decom mogu da upotrebim i na času sa vojnicima, naravno modifikovano i u skladu sa njihovim potrebama.
U ovom poslu je izazovno što kao predavač nikad nisi potpuno spreman za čas, jer nikada ne znaš šta će te učenik pitati. Moraš da se navikneš na spontanost, da osetiš ritam i duh grupe i u momentu procenjuješ u kojoj meri ćeš pratiti plan časa. Ako učenici uživaju i vode živahan razgovor na neku temu, pri čemu primećuješ da spontano koriste nove reči i izraze koje su naučili par časova ranije, sigurno ih nećeš prekinuti, iako ti je ostalo još 5 akitvnosti i 10 minuta, ali ćeš zato izbaciti nešto što možda nije neophodno ili što bi im bilo dosadno.
Što se vremena tiče, nema pravila. Ako radim po knjizi, to svakako manje vremena oduzima jer postoji vodič za nastavnike koji daje smernice za svaku vežbu. Na Akademiji, na primer, časovi veština se ne baziraju ni na jednom udžbeniku, što znači da moram sama tražiti materijal i uklapati ga tako da svakog časa budu bar tri veštine zastupljene, a da su pritom tematski povezane. To zahteva i iščitavanje nađenog materijala, tako da se dešava da po celo veče i deo noći provedem obeležavajući stranice i štampajući. Ali ništa to nije zahtevno kada me dočeka nacrtana ruža na tabli, ili mafin na stolu, kada vidim da su orni i željni rada, kada mi „gutaju“ hendaute pa se uplašim da će mi ponestati aktivnosti pre kraja časa. Onda mi nije teško ni što ustajem u pola sedam ujutru, nekad i u šest, a ponekad i dosta ranije ako sam prethodne večeri bila umorna da pregledam testove ili sastave. 🙂
Pored studiranja, volontiranja u oblasti prevodilaštva, i držanja časova, neretko prisustvuješ brojnim seminarima i konferencijama – nekad u ulozi slušaoca, nekad u ulozi predavača. Kakav je osećaj biti predavač i da li bi mogla da izdvojiš neku konferenciju koja ti je posebno draga?
Za „maniju“ za konferencijama zaslužan je jedan izuzetan lektor, Nejtan Vilijam Majer, koji me je podstakao da se prijavljujem poslavši mi spisak svih aktuelnih konferencija i dopustivši mi da biram šta mi se dopada. „Probila sam led“ na Kosovu, na fakultetu u Prištini, u okviru KETNET konferencije i odatle je sve počelo. To je bilo u maju 2015. godine, kada je grupica nas, Nejtanovih studenata bila na turneji u Prištini u sklopu interkulturalne razmene i promocije antologije White City Wordsmiths koja se sastoji iz pesama i priča nastalih tokom radionice kreativnog pisanja. S obzirom na to da mi je Nejtan predavao akademsko usmeno izlaganje, imala sam strašnu tremu, iako to nije bilo izlaganje za ocenu. Prosto nisam želela da ga izneverim, a nije mi bilo svejedno kada sam govorila dvadeset minuta u učionici gde su svi nastavnici daleko iskusniji od mene koji očekuju nešto novo da čuju.
Od posebnih konferencija bih izdvojila prvi naučni skup mladih filologa u Kragujevcu na kom sam učestvovala, a inače osmi po redu organizovanja. Ne umem da ti opišem osećaj kada me neko pomno sluša i zapisuje ono o čemu govorim, a nakon mog izlaganja istupi i predstavi se kao student završne godine doktorskih studija i asistent na fakultetu. U tom momentu sam se zaista zapitala da li je meni uopšte mesto među takvim stručnjacima. Međutim, ta ista osoba je bila oduševljena mojom prezentacijom i danas mi je velika podrška na akademskom polju, „vetar u leđa“ i prijatelj koji me često preporučuje.
Takođe će mi u lepom sećanju ostati konferencija na matičnom fakultetu i ELTA konferencija u Beogradu u maju ove godine. Nju izdvajam kao jednu od najdražih jer sam spojila dve stvari koje mnogo volim – predavanje i ples i objasnila kako pedagoške prakse iz plesa inkorporiram u nastavu jezika.
Za tu temu su me inspirisali časovi salse koje pohađam u Salsa Studiju kod sjajnog instruktora Huana de Diosa. Posle sesije mi je prišla jedna profesorka iz Slovenije, Mojca Belak i predložila mi da se prijavim za stipendiju za učešće na IATEFL konferenciji u Velikoj Britaniji, rekavši da joj se dopala spontanost i način na kojim sam i verbalno i neverbalno komunicirala sa prisutnima.
Koliko je po tvom mišljenju tvoje zanimanje perspektivno u zemlji u kojoj se tvrdi da je engleski lak i da ga svako zna? kakav je tvoj stav povodom činjenice da engleski jezik nižim razredima u osnovnim školama često predaju i visokoobrazovana lica koja nisu diplomirani profesori engleskog jezika?
Verovala ili ne, jeste perspektivno! Upravo ti koji tvrde da je engleski lak na kraju zatraže pomoć anglista kada uvide koliko ga u stvari ne znaju. I ja sama sam se suočila sam kompleksnošću engleskog tek kada sam ga upisala. Da citiram jednu koleginicu koja kaže „Naš fakultet je jedna krvava rabota!“ Što se tiče predavanja od strane nekvalifikovanih osoba, to je malo nezahvalno pitanje, budući da sam u dobrom odnosu sa kolegama po radnom mestu, ali ne i po struci. Mnogi se vode time da to nije teško, jer svi znaju gramatiku osnovne škole i vokabular za taj uzrast. Ono što se stalno zapostavlja jeste činjenica da se deca u tom periodu po prvi put susreću sa stranim jezikom što znači da upijaju i izgovor i fraze.
U privatnoj školi u kojoj treba da počnem da radim, a u koju sam išla da pratim nastavu, profesorka mi je objašnjavala da je, pošto se predaje nižim razredima, neophodno da vide kako pomeram usne dok izgovaram reči da bi usvojili pravilan izgovor. To me je jako podsetilo na moju situaciju, kada sam sa pet godina krenula na časove i kada su mi roditelji skretali pažnju da uvek pratim nastavničine pokrete. Kad smo već kod toga, češće govorim američkim akcentom, ali sam podjednako dobra u britanskom izgovoru, što dugujem svojoj prvoj profesorki engleskog, Mirjani Bradić, čiji je izgovor „kraljevski“ britanski. Kasnije se taj izgovor sa Ivanom negovao, u smislu što ona govori britanski engleski, iako sam ja izgovarala na američki način jer zvučim prirodnije – tada se ne koncentrišem se na to kako govorim već na sadržaj poruke koju prenosim.
Naravno, posebna je priča kulturološka osvešćenost koju anglisti imaju i koja utiče na način na koji se nešto izražava, a koja je takođe bitna u nastavi.
Naši čitaoci će nakon svih ovih aktivnosti o kojima si nam pričala pretpostaviti da slobodnog vremena i nemaš baš mnogo, ali uz sve nabrojano, stižeš i da igraš salsu. Kako zapravo izgleda jedan tvoj radni dan?
Uh 🙂 Pa, ustajem između 6 i 7, tuširam se i spremam za posao. Manjak noćnog sna nadoknađujem u autobusu, pošto putujem iz Sopota za Beograd, tako da dremnem nekih sat vremena. Društvene mreže listam u gradskom prevozu ili na ulici, i tada odgovaram i na mejlove.
Na Akademiji sam do podneva, a posle podne imam časove sa decom, pa pauzu između dve smene iskoristim da rekapituliram šta sam radila, šta bi još trebalo uraditi (jer dok stignem kući zaboraviću) i da još jednom pogledam plan rada za klince.
Ponekad, ako mi je velika pauza, odem kući da ručam, pa se vraćam za Beograd. Kada nemam čas sa decom popodne, onda idem kući, ponovo dremka u busu i sledi priprema za sutrašnji dan. Salsa mi je, srećom, pomerena sada za vikend, mada sam letos i deo jeseni pauzirala zbog pisanja master rada. Sledeće subote planiram (konačno) povratak u salu, ako me salsa familija prihvati posle tri meseca odsustva. 😀
Šalim se, naravno, jedva čekam da se konačno vratim, iskreno, mnogo mi nedostaje ta energija. Da bi bio dobar nastavnik, moraš povremeno da budeš i učenik i zato mi je taj spoj salse i nastave fantastičan. A, da, zaboravih – kada ne uspem da sednem u busu, onda sakupljam utiske i ideje koje bi mi poslužile za pisanje članaka ili za prezentovanje na seminarima.
Za kraj, da li sebe u budućnosti pre vidiš kao prevodioca ili predavača, i šta bi poručila mladima koji žele da studiraju anglistiku?
Kao prevodilac bih mogla honorarno da radim, ali ne vidim sebe u kancelariji u osmočasovnom radnom vremenu. To bi mi bilo kao da me neko stavi u kalup i ponavljam jednu istu stvar svaki dan. S obzirom na to da sam prilično energična i vesela osoba, prija mi što sam i sa odraslima i sa decom, prija mi ta promena sredine, trčanje s jednog radnog mesta na drugo. Volim taj adrenalin, to me pokreće.
Mladima koji žele da studiraju engleski, ali i bilo koji drugi jezik ili fakultet bih rekla „Go where your heart leads you“ bez obzira na to da li je posao perspektivan ili nije. Čak i ako nije, mi smo ti koji će ga učiniti perspektivnim!
Najviše me iznervira kada neko odabere fakultet na osnovu toga šta su njegovi ili njeni roditelji završili, odnosno da li će ih posao čekati odmah po završenim studijama. I sada da se vratim 5-6 godina unazad, isto bih upisala, sa jednakim entuzijazmom. Ne vidim sebe nigde drugo i ne bih mogla da radim posao zbog kog ću se osećati psihofizički loše, koji neću podnositi i zbog koga ću brojati dane od vikenda do vikenda.
Hvala ti na izdvojenom vremenu i želimo ti puno uspeha u daljem profesionalnom usavršavanju! 🙂
Hvala tebi na super pitanjima! 🙂 I da, ponavljam, stvarno bi trebalo neko tebe da intervjuiše. Ozbiljna sam!
