Umoran sam… Jako sam umoran. Oči mi se sklapaju same. Mrak iza kapaka me mami. Zrači crnim spokojem… Spokojem koji mi toliko fali. Tako žudim da se bacim u njega… Da zaplivam u njemu kao u prostranom moru. Da se prepustim talasima snova. Da pustim da me nose njihove struje. Da me vode… Da me vode negde daleko… Daleko u svetove koji će mi se činiti poznatim, ali u kojima još nikad nisam bio. Da upoznam nove ljude koji ne postoje. Da vodim razgovore sa samim sobom skrivenim iza poznatih mi i nepoznatih lica. Da se smejem svojim šalama i divim sopstvenim mudrostima… Da volim… Da ponovo volim… Da je ponovo vidim i da je još malo volim… Znam da to ne bi zaista bila ona, ali… Toliko mi nedostaje… Želim da je odsanjam… Da je odsanjam bar još jednom… Bar još jednom da pogledam one njene krupne smeđe oči… Da još jednom ostanem bez daha, pre nego što poslednji dah ispustim i ponovo je sretnem.
favim.com
Ali strah me je… Strah me je da sam već istrošio sve snove. Plašim se da će mi kapci biti suviše teški… Plašim se da neću imati snage da ih ponovo dignem. Ali ono čega se najviše plašim je… Nepoznato. Plašim se nepoznatog. Šta ako me tamo dočeka samo mrak? Šta ako me ona ne dočeka na drugoj strani? Šta ću onda ja?! Šta ću ako više nikad ne ugledam ta dva smeđa ovalna ogledalca u kojima se činim lepšim no što sam to ikada bio? Šta ako za sobom ostavim i sećanje na njih? Sta ako…
Nisam ni primetio kad sam sklopio oči. Ni sam ne znam koliko sam dugo stajao tu, zureći u daljinu. Iz transa me je prenuo glas koji me je nežno dozivao. Preda mnom je bila prostrta slika mog spokojnog usnulog tela. Nisam se zadržao na njoj – okrenuo sam se ka glasu. Tamo sam pronašao svoje lice, lepše nego što je ikada zaista bilo, reflektovano u dva smeđa ovalna ogledalca. Osmeh mi se razlio licem, a suza obrazom.
Autor: Miroslav Stojković
