Svi misle da sam žena. Nisam, ja sam Dario. Gledam se u ogledalo i vidim bradu od par dana, požutjele prste od cigareta, vidim da sam umoran od svega. Ja sam Dario Džamonja. I dok se zanosno njišem na štiklama, umotana u krzno, znam da sam Dario.
„Ti si lijepa i inteligentna. Mislim da je to tvoj problem. Znaš, muškarci to ne vole.“
„Prepametna si, briši odavde. Za početak, idi na otok Lezbos, tamo stižu izbjeglice. Volontiraj. Treba ti samoća. A i lepa si.“
„Lijepa si. Neobična. Udaj se za mene. Šta je osam godina razlike. Šta ako sam mlad, to ne znači da te ne bih znao voditi kroz život.“
Ja sam Dario, zarobljen u tijelu žene koja piše sve ono na šta je ja nagovorim. Umorna je poput mene. Nagovaram je da mi se pridruži na tamnoj strani. Otima se, neće. Još uvijek sanja. Iako nam se u ogladalu preklapa slika, na kraju zabljesne njen slomljeni nos, neukrotiva crvenkasto-plava kosa, i beskrajno tamno plavetnilo očiju. Ja se povučem. Čekam samo kad počne da piše, da joj dišem u vrat preko ramena.
Ja sam Luna. Dario je samo podstanar koji plaća najam metaforama.
Piše: Luna Hodžić
