Ti vrlo dobro znaš da ja nisam tvoja praktična žena, to je bilo očigledno.
Mislim, ako nisi ukapirao na osnovu toga što je naše zbližavanje počelo tako što sam ti iz kaputa otela vlašu sa vodkom, a ne tako što sam ti umesila neki kolač, onda sasvim sigurno na osnovu toga što kada sam prvi put puna volje i želje da spremim večeru za nas dvoje uspela da izgorim sebe vrelim uljem, ili što sam ti prvom njenom upotrebom upropastila peglu.
Znam da si rekao da si bio oduševljen mojim palačinkama, poprilično zagorelim (pritom je to jedino što iole znam da spremim), i jako sam ti zahvalna. Ne mogu u isto vreme da spremam ručak,seckam salatu i obavljam niz drugih kućnih poslova. Možda bih i mogla, ali nikada nisam ni probala.
Znaš, nekako mi je sve to pomalo i mrsko. Nikada sebe nisam posmatrala kao još jedan kućni uređaj, niti sam težila da to ikada postanem. Meni je celo to potenciranje da žena mora sve da zna i ume bezobrazno. Pošto smo ustanovili da to nisam, mogu ti reći šta jesam i šta ću uvek biti.
Ja sam neko ko će šta god radio, raditi to iz ljubavi, onda kada to želi, ne kada mora. Pružiću celu sebe da nam svaki trenutak bude ispunjen i lep, da uživamo u svemu što nam ovaj život pruža. Znaću da se nasmejem i rasplačem i zbog najmanjih sitnica, pored mene ćeš svakako imati mnogo emotivnih trenutaka.
Slušaću te, poštovaću tvoju dušu i davati ti svoju. Biću srećna svako jutro što se budimo zajedno. Držaću te za ruku kada sija sunce, neću se pomeriti ni od kiše i snega. Nikada te neću ostaviti samog, boriću se za nas šta god se desilo. Uvek ću te podsticati da budeš ono što jesi, da nikada ne odustaneš od onoga što možeš biti.
Zar to i nije suština ljubavi, zar na tome ne treba da počiva zajedništvo? Za sve ostalo ćemo se već nekako snaći.
Autor: Svetlana Antić
