– Dobro šta, bio je fin, polako!
– Ama ne umem ja to tako!
– Šta ne umeš? Da pričaš tako sa muškarcima?
– Upravo to. Mislim i da nemam više snage za takve priče. I bolje je da pustim sve to. Proći će.
Maloj se sve to činilo lako, sve se čitalo onako kako piše. Ja sam bila skeptična. Zapravo, postala sam to odavno. Još od onda kad sam naučila kako sve te reči među ljudima mogu da funkcionišu. Onda kada sam naučila da nešto zaista čuči između redova.
Mana mi je što ja to svoje između redova ne umem drugima da ćutim. I polazeći od toga mislim da ne ćute ni oni. Ali ljudi se igraju, a da toga nisu ni svesni. Jedna rečenica može da znači i ovo i ono, možeš o njoj da misliš i ovo i ono. Ako kažem ovo, pomisliće ono, ako kažem ono, pomisliće ovo. I u krug. Ali nije to onaj valcer čiji se krugovi plešu u nedogled, koliko god trajao. Takve krugove uvek pleše samo jedan. To je valcer koji mora da ima kraj, da taj neko ne bi gadno nadrljao. Koji se prekida kad samo pustiš. Kad skupiš hrabrost, sapleteš srce i pustiš. Jer nemaš više snage da plešeš u njegovom ritmu, koji više ne osećaš i ne razumeš.
A karakter je zeznuta stvar. Treba biti karakter. Treba nekad u životu stati ispred sebe samog i reći „Osvesti se, to nije za tebe!“. Dugo nisam umela to sebi da kažem. Baš baš dugo. Ali sam naučila. Jer, što rekao jedan načitani čova „Sve je naučivo, koleginice, sve je naučivo!“.
I kada dođeš do tačke da sebi priznaš neke stvari, kreće olakšanje. Kreće neka promena. Pada neki teret sa leđa, za koji nisi bio ni svestan koliko je težak, i koliko te sputava. Kao oslobođeni dim cigarete koji izlazi iz njenih pluća napolje.
Najvažnije je da sebi ne ćutiš.
Da ne ćutiš to nešto tvoje između redova.
Jer dok god sebe lažeš, lagaće te i drugi.
Dok sebi ne poveruješ i ne priznaš, nećeš ni moći da pustiš.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.