Da o studentskom životu ne bismo samo pisali (iz sopstvenog i iskustva svojih bližnjih), odlučili smo i da malo pitamo – vas, sadašnje i bivše studente. Ovom prilikom pitali smo vas kakvi su vaši utisci kada je u pitanju ishrana u studentskoj menzi: zašto ste se odlučili baš za ovu varijantu preživljavanja, koja su vam omiljena jela, šta vam se u menzi naročito dopada, a šta je ono što vam smeta i smatrate da treba da se promeni. Pa, evo šta ste nam rekli.
Za početak, oko 83% anketiranih izjasnilo se da u menzu ide (ili je išlo) svakodnevno (ili skoro svakodnevno), dok svega 17% posećuje menzu nešto ređe, tri ili četiri puta nedeljno. Ručak i večera su nešto popularniji obroci od doručka, a jedino što gladne studente može da spreči da stanu u red za menzu jesu dodatne obaveze za vreme ispitnih rokova, posao, ili eventualno torba koja stigne od kuće. 🙂
Koje su to dobre strane menze?
Ono što svi studenti vide kao veliku prednost ishrane u menzi jeste veoma povoljna cena obroka – kako neko reče, za prilično mali novčani iznos možeš svakoga dana da jedeš u restoranu. Nema veze što je linijski. 🙂 Prednost je i što za dati novac može da se pojede kuvana, ukusna i prilično raznovrsna i obilna hrana, odnosno kompletan obrok (supa, glavno jelo, salata, dezert), što je daleko bolja varijanta od jednoličnog menija pekara ili ćevabdžinica. Dakle, menza je najbrža opcija za relativno izbalansiranu ishranu.
Takođe, veliko olakšanje je što nema pranja sudova, u čemu su studenti jednoglasni bez obzira na pol. 🙂 U menzi drugi spremaju umesto vas, što studentima takođe dobro dođe – kako zbog toga što u domovima nema bogzna kakvih uslova za kuvanje, tako i zato što mnogi nisu naročito vešti i vredni kuvari, pa u menzi dobijaju hranu koju sami baš i ne bi umeli da spreme kako valja, ili bi ih mrzelo da se posvećuju tome. A osim što vam drugi kuvaju, drugi brinu i o kvalitetu hrane i roku upotrebe, tako da i tu brigu možete skinuti s vrata.
Kao dobra strana menze navodi se i ušteda vremena, koje studentu ionako često manjka – vreme koje biste utrošili na spremanje hrane i pranje sudova zahvaljujući menzi možete da posvetite učenju, odmaranju, druženju… Naša anketa kaže i da je studentima jednostavnije da jedu u menzi nego da donose hranu od kuće: uz dužno poštovanje prema maminoj kuhinji, slažu se da je teško doneti dovoljnu količinu hrane za nedelju dana ili duži vremenski period; hrana koju donesete uglavnom ne može dugo da traje niti da bude suviše raznovrsna (i da citiram jednog od anketiranih, “ne moraš da jedeš punjene paprike osam dana uzastopno jer tvoja mama ne razume da ne možeš da pojedeš više od dve za ručak, pa ti spakuje nenormalne količine 🙂 ); naporno je vući ogromne torbe pune hrane od stanice do doma/stana; podgrejana hrana nije naročito ukusna, naročito ako se jede često.
Kao dobru stranu menze anketirani su naveli i činjenicu da menza povezuje ljude, te da je u pitanju mesto gde nikad nije dosadno i koje po društvenom sadržaju često može da zameni jedan dobar izlazak. U menzi se, tvrde sadašnji i bivši studenti, može nabaviti literatura za ispit i podaci o datumima kolokvijuma i strogoći profesora; može se saznati šta studira i koje je godište neko ko vam je u menzi zapao za oko; ovde se šire poznanstva, druži se sa kolegama i(li) cimerima, uživa u razgovorima i šalama na putu do menze, u redu ili za vreme obroka, a retko se dešava da u menzu idete sami. Kako saznajemo, ima i onih koji su imali sreće da baš u menzi pronađu životnog saputnika/saputnicu. 😀
Na šta se sve žale posetioci linijskih restorana?
Kada je reč o izboru hrane, pojedini studenti smatraju da bi trebalo da se da prioritet pireu i mesu u odnosu na boraniju, brokoli, pileću džigericu, pirinač… Javljaju se zamerke na svežinu salate, ali povremeno i ostale hrane; studenti se žale i na previše masnu, a često nedovoljno začinjenu hranu, kao i na jela koja umeju da budu hladna, te hleb za koji se dešava da bude bajat.
Takođe, traži se i više voća i jela za vegetarijance, kao i da lanč-paketi koji se dele za vikend budu bogatiji i kvalitetniji. Studenti primećuju da kvalitet hrane nije isti u svim menzama, pa bi ga trebalo ujednačiti, ali i da bi valjalo da izbor hrane bude jednak za sve, bez obzira na to u koje doba idu na ručak ili večeru – ili, drugačije rečeno, da se bečka šnicla, ako se već služi u 11, isto tako služi i u 14h. 🙂 Dešava se i da se stalno nudi ista hrana, ali i da pri kraju radnog vremena nestane hrane, pa vam se, kako tvrde anketirani, može desiti da ručate večeru ili večerate doručak. Jedna od zanimljivijih ideja za dodatak meniju svakako je i da se uz obrok posluži i poneko piće. 🙂
Ono što smeta svim studentima, nezavisno od apetita i afiniteta prema određenoj vrsti hrane, jesu dugački redovi i miris, ili kako su se neki slikovito izrazili, vonj menze. 🙂 Kako smanjiti gužve, kada je mnogo studenata uvek mnogo gladno, a niko im ne može zabraniti da ogladne u isto vreme? Neki od predloga su sledeći: da se uvede veći broj traka za vraćanje sudova, da se poveća kapacitet menzi, da se koristi neki bolji i brži program za elektronsku naplatu kako bi zadržavanje u redu bilo manje. Što se tiče karakterističnog mirisa, poznatog svakom posetiocu menze, studenti predlažu da se ovaj problem reši poboljšanjem ventilacije i većim pregradama između kuhinje i restorana.
A šta je sa radnim vremenom? Anketirani korisnici linijskih restorana predlažu da menza i vikendom radi “normalno”, kao i radnim danima, umesto deljenja lanč-paketa za večeru, a ostalim danima radno vreme bi trebalo produžiti do 21h, kako bi i studenti koji imaju obaveze na fakultetu do 20h mogli da stignu na večeru, odnosno bolje prilagoditi raspored obroka studentskim obavezama uopšte. Kako student često ume da ogladni i u neko “nedoba”, kada je menza već uveliko zaključana, dobili smo i predlog da se uvede noćna smena. 🙂
Ljubaznost osoblja u menzama takođe varira, pa dok su neki maksimalno zadovoljni uslugom, drugi se ipak žale na stav zaposlenih i kažu da tete umeju da budu neprijatne i nemaju sluha za brucoše, a u ekstremnim slučajevima studente i u snu progone povici “Ajmo, pomeramo se, pomeramo se!”, kojima pojedine tetkice podstiču gladnu studentariju da ubrza kretanje u redu. 😀 Takođe, pojedini studenti žale se i na nebrigu zaposlenih koji umeju greškom da vam skinu ručak umesto večere, ili obrnuto.
Kada je u pitanju čitava procedura dolaska do obroka, korisnici menze voleli bi da jednom karticom može da se skine i više od dva obroka, da se ukine sistem “žeton za escajg” tamo gde se još uvek koristi, kao i da se uvede neki jednostavniji način za proveru preostalih obroka od jedinog koji trenutno postoji (gnjavaža blagajnika ili ljudi koji “skidaju” obroke, dok vam gladni čekaoci iza fas frkću za vrat).
Zanimljivo je da se niko nije požalio na higijenu u menzama – jedina zamerka u ovoj sferi tiče se nestanka papira za brisanje ruku u pojedinim linijskim restoranima. 🙂
Iako i u kvalitetu usluga današnjih menzi postoje izvesni propusti, reklo bi se da je usluga ipak na višem nivou nego što je to bilo nekada. Jedan prilično davno diplomirali student seća se da je u njegovo vreme bilo dosta toga što u menzi nije valjalo, počev od propusta u higijeni, pa do količine porcija i kvaliteta hrane. Kasnije se menza malo popravila, hrana postala ukusnija i raznovrsnija, a sami objekti prekrečeni, sređeni i opremljeni novim inventarom. Ali to je, kaže, ipak dočekalo neke nove generacije.
“U vreme kada sam ja išao u menzu, usluga i hrana su bile daleko ispod današnjeg nivoa. Jednom se čak desilo da usred ručka pacov protrči kuhinjom. Još pamtim vrisak koleginica, i našu zgroženost. Tri dana mi se ništa nije jelo”, seća se bivši student.
Svoje uspomene na menzu devedesetih sa nama je podelila i jedna bivša studentkinja, koja takođe smatra da se situacija u međuvremenu prilično popravila:
“Početkom 90-tih su najpre bili novčani bonovi, u menzama su se kupovali sokovi, danska peciva, suhomesnati proizvodi. ’92 (inflacija) menze su bile bedne, kuvao se samo pasulj, i to često bez soli, cvekla i spanać, ponekad nije bilo hleba… Od ’94 je otprilike onako kako je danas.“
A šta je to što je studentima omiljeno na pultovima studentskih restorana?
Sudeći po odgovorima koje smo dobili, studentski želuci definitivno se najviše raduju pasulju, za koji se jedan od ispitanika izjasnio da ga je u kontinuitetu jeo za ručak čitavih godinu dana. 🙂 Drugo mesto dele pomfrit, sarma, pohovani kačkavalj, salate, piletina i druge vrste mesa, sa akcentom na faširanu šniclu, šniclu u sosu od pečuraka i pljeskavicu, koja je u kombinaciji sa pomfritom jedna od porcija za koju se gladni studenti često otimaju. Trećeplasirani su pire, grašak i kukuruz, uglavnom kao prilozi uz neku vrstu mesa. Iako je, sudeći po anketi, ovo hrana koja je najtraženija, studenti su pokazali ljubav i apetit i za musaku, punjene paprike (mada ih, kako kažu, nažalost nema često na meniju), špagete, riblje filete, pilav, pohovani karfiol, boraniju, spanać, “neku pitu” i “nešto zeleno”, za šta se sumnja da je paškanat. 😀 Na ceni su i čorbice (posebno pileća) i supe (bitno da nisu “iz kesice”). Korisnici menze nisu probirljivi kada je u pitanju dezert, ali izgleda da su među slatkišima najpopularnije baklave, čokoladne kuglice sa kokosom i sutlijaš. Takođe, jede se i voće – nije bitno koje, bitno da je zdravo. 🙂 Ko posle ovog pasusa nije ogladneo, svaka mu čast.
Studenti koji su studentske menze posećivali pre nekih petnaestak i više godina sa nostalgijom se sećaju bombica koje su se davale za dezert (i bile toliko ukusne da su uz jednu koja im sleduje često “švercovali” i još koju dodatnu), pirea sa graškom i mesom i zapečenih makarona, što je, primećujemo, hrana koja se i danas nalazi u studentskim tanjirima. Treba li menzi možda neko bogaćenje menija, ili dobre stvari ipak ne treba menjati, ostavljamo vama na procenu.
Sve u svemu…
Na osnovu svog iskustva, 66,67% anketiranih tvrdi da bi apsolutno preporučili drugim studentima da se hrane u menzi; 23,81% kaže da je velika verovatnoća da bi dali takvu preporuku, dok samo 9,52% smatra da je malo verovatno da bi nekoga poslali u menzu da tamo utoli glad (al’ smo ga izračunali! :D). Za opciju “ne bih preporučio drugima da se hrane u menzi” nije se odlučio niko.
A dok studenti prelistavaju ocene u indeksima i kalkulišu svoje proseke, mi smo izračunali prosečnu ocenu koju su studenti dali menzi, i ona je – 8,27. Ni premalo, ni previše. Taman. Anketirani su se u celini izjasnili da su relativno zadovoljni hranom, svesni da uvek može bolje, ali i da je u odnosu na cenu koju plaćaju kvalitet usluge sasvim zadovoljavajući. Opet, ima i onih koji na menzu nemaju baš nikakve zamerke i tvrde da bi se rado vratili da zatraže recept za pojedina jela. 🙂
I pošto je današnji tekst iz vašeg ugla, red je i da ga završimo vašim rečima – a nekako mi se same nameću reči jednog već citiranog bivšeg studenta, koji kaže:
„Bez menze, samo studiranje gubi značajan deo svog punog ukusa. Uostalom, i život u domu, život sa cimerima, život odvojen od roditelja, sticanje samostalnosti, kušanje života, sve je to vrlo značajan deo studiranja i nešto što studenti koji studiraju u svojim gradovima i celo studiranje žive sa roditeljima nikada ne okuse.
Kao student sam radio kao voditelj (tada) čuvene studentske radio-emisije ‘Desetka’, koja je prvo išla na Radio Petici, a posle na Studio 2 – drugi program Radio Niša. Ne sećam se sada za koji od ta dva medija, ali znam da smo jednom prilikom radili vrlo sličnu anketu, a povodom nezadovoljstva studenata hranom i uslovima u menzi. Uprkos brojnim kritikama, zapamtio sam rečenicu jednog studenta kojom sam kasnije nazvao celu anketu:
Menza nas je održala, njojzi hvala!“
Izvori fotografija: wordpress.com, lokalni.hr, fakulteti.edukacija.rs, vice.com
