Ivana Cvetković je dvadesetsedmogodišnja Nišlijka koja je po struci diplomirani psiholog. Ipak, u psihološkom savetovalištu je, makar trenutno, nećete videti. Možda ćete je sresti na motoru i sa kacigom na glavi, ili ćete je, pak, zateći na nekom kik-boks treningu. A najveća je verovatnoća da ćete je naći u Tattoo Therapy studiju u Nišu, gde vredno stvara nova umetnička dela.
Tetoviranjem se bavi već osam godina, a iako ne vodi evidenciju o broju tetovaža koje je do danas uradila, kaže da su verovatno hiljade u pitanju. Ivana Cvetković je naš OutLouder za ovu nedelju, a verujemo da će vam razgovor sa ovom energičnom i kreativnom devojkom koji smo priremili za vas biti zanimljiv i inspirativan. 🙂
Kada se kod tebe rodila ljubav prema tetovažama i kako si uopšte došla na ideju da se i sama baviš tetoviranjem?
Ne sećam se kada se tačno rodila ta ljubav i ne sećam se na koji način tačno. I sada, kada pogledam unazad, prilično mi je čudno da se meni to toliko sviđalo, s obzirom na to da nikad oko sebe nisam imala tetovirane ljude kada sam bila mala. Ali, otkad znam za sebe, oduvek sam volela da crtam, a recimo da mi je ljudska koža bila najzanimljiviji medijum. I da, crtala sam i flomasterima po ljudima kada sam bila mlađa.
Sećaš li se koja je bila tvoja prva tetovaža? Kakav je bio osećaj prvi put uraditi crtež koji se ne može izbrisati gumicom, i to na ljudskom telu?
Osećaj je bio fenomenalan, jedva sam čekala da uradim prvu sliku, bila sam presrećna i odmah sam htela još da radim. Otprilike sam se osećala kao da sam izmislila naizmeničnu struju. 🙂 Bila je to mala i jednostavna sličica na mojoj drugarici, kojoj sam večno zahvalna.
Koliko je dugo, makar na osnovu tvog iskustva, potrebno baviti se tetoviranjem da bi tattoo majstor zaista postao majstor? Da li je, po tvom mišljenju, tetoviranje u većoj meri zanat ili umetnost?
Zauvek i nikad dovoljno. Ne postoji kriterijum koji odvaja prave majstore od onih koji to pokušavaju da budu. Neko napreduje brzo, a neko sporije, a svaka nova slika je prilika da naučimo nešto novo i ta putanja je uvek uzlazna, ako smo spremni na to. A tetoviranje je podjednako i zanat i umetnost. Zanatski deo se uvek usavršava kroz praksu, a umetnički deo je u mašti majstora i zavisi od njegove ličnosti.
Koliko je naporno baviti se ovim poslom i šta bi, s druge strane, izdvojila kao zanimljivo i pozitivno u njemu?
Može da bude fizički naporno jer zahteva da dugo vremena provodimo u neprirodnim sedećim (ponekad i stojećim) položajima. Bitno je naći svoj optimum i poštovati te granice, jer leđa opominju kada se pretera. A pozitivna je sreća koju u ljudima izaziva nova slika na njihovom telu. Srećna sam kada usrećujem druge ljude.
Koliko tetoviranje zapravo boli i da li su i u kojoj meri opravdani strahovi da bi (previše) tetovaža moglo loše uticati na zdravlje?
Bol je relativna i uglavnom psihička pojava i razlikuje se od čoveka do čoveka. Opisi bola idu od “golica me” do “strašnije od porođaja”. Ne treba verovati nikom, jer sami najbolje znamo koji su naši kapaciteti. A do sada niko nije naučno i medicinski utvrdio da tetovaže (čak i mnogo njih) imaju neki uticaj na zdravlje.
Možeš li da izdvojiš nekoliko svojih top tetovaža? 🙂
- Najneobičnija/najoriginalnija? Preskačem.
- Najteža za tetoviranje? Svaka je teška kada joj pristupiš ozbiljno.
- Najveća? Radim na nekoliko većih projekata trenutno (cela leđa, nogavice, rukavi…), za takve stvari treba vremena…
- Najmanja? Bilo je i tačkica. 🙂
- Najpopularnija/najčešće tražena? To se menja sa vremenom. Do sada sam u karijeri posvedočila nekolicini trendova, od tribala, preko slova, do zvezdica.
- Tebi lično najdraža/na koju si najponosnija? Uh, to je teško… Sve su mi drage, a ni na jednu nisam ponosna jer uvek vidim šta sam mogla bolje da uradim.
Postoji li neki određen motiv koji bi posebno volela da tetoviraš, a još ti niko nije tražio?
Ima puno takvih motiva, ali uspešno nalazim platna za njih. Jedan takav motiv je bila krava, a npr. planiram da nekome uradim prase sa krilima, naravno, hiperrealistično.
O ljudima koji vole i nose tetovaže predrasude su brojne. Kakvi su, iz tvog ugla gledano, ljubitelji tetovaža zapravo?
Ne bih svrstala sve tetovirane ljude u jednu kategoriju, kao što ne bih svrstala ni sve netetovirane ljude u neku drugu kategoriju. Ima nas raznih i među muzičarima, i među advokatima, i među odžačarima, i među majkama. I među planinarima i tatu majstorima. Svako ima svoju priču I razloge zašto se jeste ili nije tetovirao, a ti razlozi su zaista raznovrsni.
Završila si psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, ali si, kada je posao u pitanju, trenutno u potpunosti posvećena radu u tattoo studiju. Ipak, da li i koliko jedan tattoo majstor treba da bude i psiholog, s obzirom na to da je svakodnevno u kontaktu sa različitim ljudima?
Psihologija je korisna i poželjna kao znanje i kao veština u svakom poslu u kome postoji kontakt sa ljudima, i moje mišljenje je da se ne može naučiti u nekoj obrazovnoj ustanovi, već da je više unutrašnji urođeni osećaj. Tako su mnogi frizeri i kozmetičari mnogo bolji psiholozi od nekih sa diplomama.
Osim svakodnevnog angažovanja u studiju, nalaziš vremena i za druge hobije i aktivnosti: treniraš kik-boks, trčiš polumaraton, neguješ ljubav prema motorima, ali se posvećuješ i crtanju, slikanju i vezu. 🙂 Odakle crpiš enegriju i inspiraciju za sve čime se baviš?
Meni se čini da ne postižem mnogo i da bi trebalo mnogo više energije da uložim u sve što radim. Ali, generalno, potrebna mi je dinamika i potrebni su mi ciljevi da bih funkcionisala, a vuče me radoznalost da istražujem dalje.
I na kraju, (motivaciona) poruka za naše čitaoce? 🙂
Najlepše u životu je raditi ono što voliš, tako možeš da budeš srećan svakog dana.
Razgovarala: Dijana Jelenkov
