Ispovedam se
hartiji
i pozivam je
da bude jedini svedok
mojoj patnji.
Ispovedam se
hartiji
umesto ljudima
kojima bi
sva moja patnja
verovatno bila
smešna
i suvišna
svedena na samosažaljenje
na tamu
na konstatno unižavanje sebe
na vređanje
njihove inteligencije.
Ispovedam se
hartiji
jer u ljude
poverenja
zaista više nemam.
Previše puta su me razočarali
i zabijali nož
u leđa
do korica.
Previše puta su se smejali
mojoj nesreći.
Imao sam
tu nesreću
da se zaljubim
u jednu devojku
crvene kose
u jednog zanesenjaka
poezijom i stihovima
u njenu gracioznost
u toplinu
njenog osmeha.
Od prvog dana
bila mi je
nedostižna
a opet
previše bliska.
Toliko
da
ni posle godinu dana
ne umem
ni da dišem
ni da živim
kako spada.
Malo mi je godina
da više nemam
nekakvih naročitih želja.
Sva moja želja
svedena je
na čekanje dana
kada ću je ponovo
sresti u prolazu.
Tuđu
daleku
dalju nego što je
ikada bila
nečiju
zaljubljenu
nasmejanu.
Svedena je
na preživljavanje
tog susreta
koji se
verovatno
neće dogoditi
nikada.
Ispovedam se
hartiji
i pozivam je
da bude jedini svedok
mojoj patnji
čijim sam
lancima okovan
bez one
za kojom mi
srce
još uvek
preskače u grudima.
Bez one
koja me zaboli
čak
i na promenu vremena.
Autor: Mario Bačlija
pinterest.com
