Očarani mladići
govorili su
da je Indira
najlepša ciganka
u mahali.
Iako je živela u centru Beograda
i nije imala
niti zrno romske krvi
u venama.
Zbog njenog raskošnog glasa
vatrenog izgleda
krupnih garavih očiju
pepeljasto
kovrdžavih lokni
zbog vrele krvi
usana boje
zrelih trešanja
a, ponajviše
zbog činjenice
da je Indira
od malih nogu
volela da čita
Mahabharatu i Ramajanu
nosila je,
najlepšu etiketu
na izbrazdanom čelu.
U uskim
boemskim krugovima
spekulisalo se
o pokušajima samopovređivanja
određenih osoba
koje su slomljenog srca
lečile rane
po kafanama
uz Sinanove hitove
i priče istočnjačkih šamana
o lepoti
dame, koja ubija.
Indira je,
iz godine u godinu
imala sve više udvarača
ponevši
i dve laskave titule
devojke sa najsočnijim usnama
u čitavoj mahali
koju je samo jednom
za života posetila.
Gorela je, poput vatre
izgarajući
od sopstvene lepote
koju su prokleli
zli jezici
ponajviše zavidnih
devojčura
koje joj,
po lepoti,
gracioznosti
i raskošnom glasu
nisu bile
ni do kolena.
Razočaranih mladića
kojima ni subdina
nije uspela
da dokaže
da se, takva lepota
preko noći
ne pruža na tacni.
Ostaje večita žal
i samo jedna,
najtužnija pesma
ispevana
o devojci
koja je,
usled tuge i nemoći
sagorela
u sopstvenoj,
nepresušnoj
prokletoj lepoti.
O Indiri.
Autor: Mario Bačlija
