U prodavnicu polovne garderobe ulazi stariji bračni par. Kiša rominja skoro čitav dan. Suncu ni traga.
Bez žurbe, razgledaju ovonedeljnu ponudu. Vidim ih kako prolaze kraj redova majica i košulja, nestaju iza čiviluka sa haljinama i ponovo se pojavljuju. Žena izvlači brushalter iz korpe prepune polovnog veša. Zagleda etiketu. Izgleda da nije ponela naočare. Muškarac prilazi i posvećuje se istoj etiketi uz spasonosnu pomoć odgovarajuće dioptrije. Čita joj naglas natpise, redom. Sastav, veličinu, zemlju proizvodnje, uputstva za pranje i održavanje. Žena pažljivo sluša. Razmenjuju kratke konsultacije. Nema stida ni ustručavanja, nema napetosti, nervoze, prebacivanja. Jedan gotovo intiman trenutak u radnji prepunoj ljudi.
Na kasu donose stolnjak čiju su kupovinu, uz detaljno zagledanje, merenje i traganje za eventualnim oštećenjima, zajednički odobrili. Brushalter je ipak vraćen natrag u korpu. Pakujem stolnjak, kucam račun, vraćam kusur. Zahvaljuju se i izlaze u popodne sve više nalik jesenjem. Neka knedla stidljivo mi se koprca u grlu. Hvala vama, uzvraćam uz poluosmeh.
Hvala što u ovom polovnom svetu niste polovni i što vam je ljubav iz prve ruke. Hvala što ste sačuvali bliskost i poštovanje koji zrače iz sitnica. Iz zajedničke kupovine i čitanja etiketa na polovnom vešu. Iz razumevanja za sitne mane onog drugog. Hvala što niste dali ljubavi da se pretvori u netrpeljivost. Što, i dalje, umete da budete zajedno.
Kiša se i dalje sliva niz staklo izloga, i oblaci prkosno odolevaju nadolazećem letu. Pa opet, dan deluje nekako manje sumorno – kao da se nevidljivi tračak sunca ipak probio kroz mokro sivilo. Hvala vama.
weheartit.com
