Htela sam danas da te zovem
da ti pričam
kako sam opet kasnila,
kako mi se čini
da je magla pala na ljude,
a grad je samo
stradao
uzgredno,
kako ne znam da li želim
ono što želim
jer me plaši pomalo
brzina
kojom se svaka moja zapovest
otvara ispred mene
kao karta koju sam izvukla
u jeftinom mađioničarskom triku
pa zbog toga ovih dana
negde duboko u sebi
osećam potrese
i bacam pepeo
svojih istrošenih delova
koji ne odgovaraju
novoj meni,
kako je mama dobro,
ali dok sam čekala te tri umirujuće reči
odigrala sam u holu
koncert za tugu i orkestar,
a usta su mi se sušila
od izmišljenih molitvi,
kako sam konačno stigla
na svoje raskršće
sa kog mogu da vidim Sebe
magličavo,
ali put je kristalan,
sigurno sam ga odavno
sama izabrala,
skrojila,
napisala,
htela sam da ti
na brzinu kažem
kako se plašim svoje tišine,
toliko je jaka ovih dana,
plašim se
da mi se i u stihove ne uvuče,
zato i žurim kući
jer mi se danas
baš nešto piše.
Htela sam da ti spomenem
kako sam se udaljila od ljudi,
o, ne bi verovao,
znaš li kako
one zaboravljene starice,
udaljene od porodice,
grada,
vremena,
životare
i žale se
kako ih niko ne posećuje,
tako i ja,
sedim
i listam sebe,
čekajući da prijatelj dođe.
Htela sam da ti kažem
da sam čula
novu pesmu
koja me podseća na tebe
i kako sam najsmirenija
kada uveče
upalim lampice,
a ovo je već druga zima
kako nisi tu da to vidiš
i eto,
htela sam da te zovem
jer volim tvoj glas
i ostale svoje slabosti,
ali mislim da nemam
baš ništa
više da ti ispričam.
Autor: Dragana Prespljanin
pinterest.com
