Hor slavista jeste družina mladih entuzijasta, zaljubljenika u muziku, slovensku pesmu i kulturu. Svojim radom trude se da doprinesu očuvanju tradicije slovenskih naroda i da tu ljubav koju gaje prema pesmi i horskom druženju prenesu i na mlađe generacije koje dolaze. Danas, oni su hor koji broji 25 članova u svom punom sastavu, i koji opstaje punih deset godina. U nastavku možete pročitati kako je sve počelo, kako izgleda danas i šta su nam pripremili povodom svog predstojećeg koncerta za proslavu jubileja.
Počeci hora vezuju se za ustanovu Filološkog fakulteta u Beogradu. Osnivač i prvi dirigent hora je Aleksandra Matrusova, koja je te 2007. godine, kada je hor osnovan, tu radila kao lektor ruskog jezika. Prvi članovi hora, sa kojima je održana prva proba u martu pomenute godine, bili su studenti ruskog jezika, a kasnije su im se pridruživali studenti drugih katedri, kao i drugih fakulteta. U čitaonici katedre za slavistiku desetak studenata je imalo svoju prvu probu hora. Stidljivo su pevušili rusku pesmu „Konj“ slušajući pesmu sa laptopa i gledajući u note ispred sebe, što tiše da ne bi nešto pogrešili. Nakon toga, probe se su se održavale i pod okriljem Ruskog doma u Beogradu, i na fakultetu.
Aleksandra Matrusova nakon četiri godine odlazi iz Srbije i hor se suočava sa prvim teškim trenutkom – odlaskom nosioca ideje samog hora. Priznaju da je bilo teško zamisliti bilo koga u toj ulozi umesto Aleksandre, ali o razilaženju članova i gašenju hora nije bilo ni govora.
Nakon nje, naredne četiri godine na čelu hora stajala je Mina Đurić, koju su članovi hora videli kao nekoga ko je talentovan, energičan i sposoban da vodi kolektiv. Prethodne dve godine, pa sve do danas, u toj ulozi se našla Ana Grujić, jedan od veterana hora, sa nadom da će u svakoj generaciji uvek biti nekog ko će biti spreman da preuzme vođstvo na sebe i produži rad i postojanje hora.
Iako su se kroz ovih 10 godina vođe, pa i sami članovi smenjivali, svi koji dođu bivaju prihvatani i poprimaju energiju koju čuva horsko jezgro. Održala ih je horska ljubav, kako oni to vole da kažu, i ona ih umnogome karakteriše kao sastav i samo njihovo funkcionisanje na probama i nastupima. To je ljubav prema vrsti muzike koju izvode, ljubavi jednih prema drugima, njihova horska druženja van nastupa i proba i sve što su podelili za ovu jednu deceniju postojanja na koju su ponosni.
Svoje nastupe prestali su da broje nakon pedesetog, a čini im se da ih je bilo bezbroj. Izdvajaju nastup na Vidovdan u Novgorodu 2009. godine, nastup sa Minom Đurić u Sava Centru povodom 80. godišnjice Ruskog doma, kao i učešće na Danima slovenske pismenosti u Tveru 2013. godine.
Imali su tu čast da pevaju pod dirigentskom palicom velikih ruskih dirigenata, da slušaju i da pevaju zajedno sa velikim horovima, a posebna radost za Slaviste bio je nastup sa horom Valaamskog manastira, kao i odlazak na sveto ostrvo Valaam. I dan danas pamte 13. mart 2009. godine, kada im je Aleksandra Matrusova, na samom kraju njihovog koncerta, saopštila da putuju u Rusiju – Sankt Peterburg, Novgorod i Valaam.
Za svoj sastav uglavnom biraju ljude po preporuci. Trude se da pronađu i osete sličnu energiju koju i oni gaje, jaku volju, želju, ali i odgovornost prema onome što se radi i stvara u njihovoj zajednici. Praktikuju da ih na nastupima bude minimum 15, ali su uspevali da uspešno izvedu nastupe i sa samo sedam članova!
Njihov repertoar je šarolik: tu su pesme slovenskih naroda, i preovladavaju ruske i srpske. Kod njih svako ima pravo da iznese svoju želju i mišljenje u vezi sa repertoarom, i uglavnom dele sličan ukus i znaju šta ko voli.
Oni koji vole kozačke pesme jesu momci. U njima se ogleda muška snaga i potpora hora, a nežne devojke umeju da iznesu emocije ljubavnih pesama.
Ono što je zanimljivo jeste da 90% članova hora nema muzičko obrazovanje, međutim oni su sjajni talenti i zaljubljenici u muziku, sa voljom i željom za napretkom i usavršavanjem. Ko kod njih dođe i kaže da nikada nije pevao, dobiće jedan odgovor, a to je: „Propevaćeš!“
Neki koji su se na početku držali stava da nikada nisu pevali i da inače ne pevaju, 2009. godine podstaknuti divnom energijom na Akademiji pravoslavne muzike izjavili su da će pevati i postati solisti što su danas i ostvarili.
Za ovih deset godina, hor je prolazio i kroz teške periode. Talas odrastanja, pronalaženja posla i rastanak od studentskih dana zahvatio ih je mahom u isto vreme. Tada su mnogi pauzirali sa probama i privikavali se na novi način života. Hor je tada osetio manjak ljudi, ali se održao i prihvatio ih pod svoje okrilje još jednom i ispunio želju da nadoknade propušteno.
Hor je veliki deo njihovih života. Neodvojiv i neraskidiv. Velika želja im je da traju decenijama, da proputuhu i nastave da prenose ljubav prema slovenskoj pesmi i snagu prijateljstva koju hor neguje i na druge generacije. Kroz sledećih deset godina vide pojačanje u obliku novih članova, na prvom mestu svojih potomaka, a kasnije i njihovih vršnjaka. Znaju da im slede komplikovane godine, zbog omladine koja tek treba da prođe kroz period sazrevanja, ali izbog obaveza veterana hora. Međutim, ne plaši ih to, jer ih napred vodi ljubav prema onome što rade i osmeh koji je na licu kada izađu sa probe. Stvari koje se poslednje izgovaraju pred izlazak na scenu jesu „Osmeh!“, šale na koje se svi nasmeju, i večito pitanje: „Šta prvo pevamo?“ koje nikada ne izostaje. 🙂
Za svoj jubilej pripremili su nam divne stvari sa svog širokog repertoara i upoznavanje hora kroz malo reči, Raduju se što će tog dana ponovo ispred hora stati i njihov osnivač Aleksandra Matrusova. Rešili su da okupe sve nekadašnje članove i prijatelje hora. Nadaju se da će im stariji hor na koji se ugledaju, Hor slovenske pesme „Lučinuška“, pružiti podršku i zapevati sa njima, kao i odati im malo svoje tajne kako da što lakše gaze kroz svoje horske decenije.
28. aprila 2007. godine, ova družina je imala svoj prvi nastup u Čačku, a 28. aprila ove godine koncertom će obeležiti svojih deset godina postojanja. Za mesto održavanja koncerta odabrali su Ruski dom, u kome su načinjeni prvi ozbiljniji koraci hora, iz kog razloga tu ustanovu doživljavaju na veoma poseban način.
Nama ostaje da im poželimo sreću i pružimo podršku na njihovom putu ka sledećem jubileju!
Dobrodošli u Ruski dom, 28. aprila u 19h!
Autor: Lidija Miljković ◊ Fotografije: privatna arhiva
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.