Hoćeš li doći?
Da sigurno znam.
Da te ne čekam.
Do zadnjeg trena da nisam sigurna. Da me prene zvono iz zurenja u pod.
Hoćeš li doći?
Hoćeš li biti moj drug i ti se ne bude dalo, kad navalim da me voliš i kad nisam baš za voljenje.
Hoćeš li se izvući iz svoje glave kada ti kažem: „ A kmon, ne možeš to misliti?“ Hoćeš li?
Jer se stvarno moraš izvući iz svoje glave. Glava ti je baš neka čudna pećina sa hiljadu gmazova i sa hiljadu trbuha koji gutaju sve.
Hoćeš li kad ti kažem: „Hajde, daj otrgni se od sebe!“ Hoćeš li me poslušati?
Hoćeš li pustiti da te smaram, da te čupam, da te razvlačim dok te ne odvojim od hiljadu gmazova i hiljadu trbuha koji gutaju sve.
Jer naporna sam.
Napornija ne mogu biti. Ali pokušat ću.
Hoćeš li mi dati svoju ruku kad pokušam da krenemo? Negdje. Igdje. Jer se na ovom mjestu više ne može.
Ni stajati.
Ni disati.
Jer ovaj smog je baš težak nekako postao. I ne može čovjek to više da nosi na ramenima.
Hajde. Daj mi ruku. Hajde, naporna sam, da napornija ne mogu biti. Samo mi daj ruku.
Hoćeš li?
Piše: zelenislon ◊ Izvor fotografije: favim.com
