Crepovi su napukli
I u kući nam prokišnjava.
Hoćemo li ih popravljati?
Hoćemo li otvoriti kišobran?
Ide proleće, znam,
Kažeš da će kiša prestati,
I da ćemo crepove zakrpiti
U septembru ili oktobru.
Mili, greda je natopljena,
Svakog časa može pući.
Urušiće se krov,
Pašće po temelju.
Kažeš mi da treba da verujem,
I da se to neće desiti,
A ako se i desi,
Da ne treba unapred da brinem.
Mili, vrata su se otvorila.
Naš mali svet izlazi napolje
I svi ga mogu videti,
Mogu ga pocepati.
Povrediti.
Baciti i uništiti.
Kaži da nećeš dozvoliti,
Kaži da će oluja stati,
Kaži da ćemo preživeti.
Gledaš u otvorena vrata, pa u mene.
U malo parče neba i kišu koja sve jače pada
I gredu koja popušta pod pritiskom vode.
Hoćeš li otići?
Hoćeš li me ostaviti samu u kući ljubavi?
Ili ćeš ipak ostati?
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.