Koža mi se ježi i osećam kako mi lagano prodireš u svaku moguću kost. Prokletnice! Uvek dođeš tad kada bih najmanje volela da te vidim. Zakucaš na vrata mog razuma, a ja ne znam kako da te oteram. Milion knjiga da pročitam, sve gradove sveta da prođem, ne bih znala kako da te ne pustim. Tvoj podli kikot izaziva mučninu u mom stomaku.
Hoćeš li ikada otići? Znaš ti, lijo, kako da me ubediš da si otišla na daleki put. Pokupiš sve kofere i u trenutku nestaneš. Poverujem da si se odselila i da više ovde nećeš svraćati, ali, svaki put se vratiš, poput laste. Teraš me da vrištim kroz smeh, i da kroz zube izgovaram reči koje niko ne bi voleo da čuje.
Prokleta da si! Nestani, ne želim da naučim da živim sa tobom, jer će to onda biti jedan veoma skladan i miran život. Navići ću se na tebe, tako zlu, i nikada neću poželeti da ugostim druge putnike, sa kojima bi moj život bio burniji, i pun lakoće. Ne znam da li me više muči činjenica da si izabrala baš mene, ili to kako sam te pustila.
Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
