razgovarala Milica Stanisavljević
Ona je dvadesetsedmogodišnja istoričarka umetnosti, urednica bloga Kutija ljubavi, saradnica i urednica brojnih internet portala, i jedna od onih onih mladih autora čije je stvaralaštvo prepoznato i objavljivano ne samo u našoj zemlji, već i na međunarodnom nivou.
Ove nedelje razgovarali smo sa Helenom Himel, višestruko objavljivanom dobitnicom velikog broja književnih priznanja, među kojima su i Dositejevo zlatno pero koje dodeljuje Zadužbina Dositej Obradović, za osvojeno treće mesto u konkurenciji mladih autora, kao i međunarodna nagrada Città del Galateo. Pročitajte šta nam je sve rekla jer ćete sasvim izvesno pronaći inspiraciju između njenih redova.
Helena, za početak, kako bi ti predstavila sebe onima koji možda do sada nisu imali čast da te upoznaju?
Kako retko o sebi pišem, odlučila sam da o meni govori, Zorica Tijanić, urednica časopisa Zvezdani Kolodvor.
„Helenu sam prvi put upoznala u jednom, neobično lepom dvorištu, u predgrađu Zemuna. Čitala je jednu od svojih priča, i delovala kao neko ko dolazi sa druge planete, sa ciljem da podseti ljude na dobrotu. Ono što Helenu pokreće, jeste ljubav, ali univerzalna, čista ljubav prema čovečanstvu. Odnos poštovanja prema ličnosti, razumevanje ljudske prirode i ono što malo njih u sebi nosi, a što lagano išćezava, a to je milosrđe.”
Koliko se istorija umetnosti, kao tvoja profesija, poklapa sa tvojom ljubavlju prema pisanoj reči i pisanju reči?
Istorija umetnosti se stara da očuva lepo. A reč, da oda počast lepoti.
Izjavila si jednom da si sakupljač neobičnih stvari i da skupljaš dane, časove i trenutke. Kako koristiš skupljene dane i časove, a koji trenuci te najviše inspirišu?
Volim da ih podelim s drugima. Jer svi ti skupljeni dani, časovi, trenuci ne bi postojali bez Vas. Ljudi koji se smeju, plaču, bore, ne odustaju, praštaju, odlaze, i vraćaju se. Trenuci koji me najviše inspirišu su zasigurno oni koji „zamirišu na ljubav”.
Osvojila si veliki broj književnih nagrada i objavljivana nebrojeno puta, što u elektronskim medijima, što u zbirkama radova. Sećaš li se svoje prve nagrade i šta u dosadašnjoj stvaralačkoj karijeri smatraš svojim najvećim uspehom?
Naravno. Kažu da prve ljubavi, nikad ne zaboravljamo. Nagrada mi je dodeljena u biblioteci „Stevan Sremac” u Novom Sadu. Priča koja je tom prilikom bila nagrađena, nekoliko godina kasnije prevedena je na slovenački jezik.
Verujem da je moj najveći uspeh što i danas moja majka u torbi nosi jednu od mojih priča. Onu koja vam je kadkad potrebna u životu. Da je izgovorite poput mantre. I da poverujete u nju.
Pored samog pisanja, baviš se i uredničkim radom na velikom broju portala. Ono što bih volela da ovom prilikom izdvojim je rad na blogu koji si sama osnovala, pod nazivom „Kutija ljubavi“, kao onlajn mesto koje zaista inspiriše. Kako si došla na ideju da osnuješ jedan takav blog?
„Jer, mi kanda više ne obraćamo pažnju na ono oko nas što je nešto lepo, prijatno i obično, držimo da nam to pripada uzgred i pride. Još gore, da to i nije ništa naročito. A to je tkivo života.”
Onda sam poželela „Nešto lepo” i dogodila se Kutija ljubavi.
Smatraš li da je za mlade autore dobro da imaju književne uzore i čijim delima se ti najviše diviš? Postoji li neka pesma, priča ili knjiga kojoj se iznova vraćaš?
Vrlo je važno imati književnog uzora isto tako priču, pesmu, knjigu kojoj ćeš se iznova vraćati. I nastojati da postaneš bolji od poslednjeg susreta s njom. Književni uzor, vremenom postaje vaš učitelj. Uči vas o životu, daje vam smernice, ali i slobodu. Da odlučujete. Ostavlja znakove pored puta. Na Vama je da li ćete ih prepoznati.
Knjige kojima se iznova vraćam su: Mali princ, Antoana Sent Egziperija (novela) i Sudbina jednog Čarlija, Aleksandra Popovića (roman). Podsećaju me na bezbrižno detinjstvo. Iščekivanje večeri i ušuškavanje u toplu postelju, dok mi roditelji pažljivo iščitavaju svaku novu stranicu. Uče o pravim vrednostima, kao što su ljubav, prijateljstvo, hrabrost, sloboda, poštenje koje je zasnovano na najlepšoj noti života – iskrenosti.
S obzirom na to da neguješ jedan prepoznatljiv, topao i emotivan stil, da li možemo da očekujemo da taj stil uskoro ugledamo i između korica?
Ljubav uvek dolazi nenadano. Možda baš u trenucima kad smo odlučni da joj zatvorimo vrata i odustanemo. Pustićemo da nas iznenadi i ovaj put „Kutija ljubavi”.
Kad zatvoriš oči i pomisliš na deset godina stariju Helenu, kako je zamišljaš?
Poslužiću se odlomkom iz moje priče „Zatvori oči”:
Uh, sad nastaje totalni haos u mojoj glavi!
…. Udala sam se….. i to za onog džangrizavca.
Onog što me je učio kako njegova mama kuva.
Da, onog konzervativnog i krajnje dosadnog lika!
Ma znaš ga, on je neki PR.
Uštirkan i uglađen u crnom odelu.
Uzoran građanin koji pozdravlja sve u zgradi.
Jede isključivo zdravu hranu, od pšenice do mekinja.
Trči zorom i ne pije kafu.
I zamisli…. čita knjige!
Gleda naučne emisije.
Širi veš subotom i ume da pegla.
Izgleda da ću biti srećna žena!?
Za kraj ovog razgovora, koja bi bila tvoja poruka ili savet za Outloudere koji tek počinju da otkrivaju čari čitanja i pisanja?
Da uvek imaju na umu da „Čovek samo srcem dobro vidi”.
