Dečak je sedeo na klupi i plakao… Plakao je jer mu nisu dali da se igra s njima. Rekli su da je suviše sitan. Da je previše smotan. Niko ga nije želeo u svom timu.
Osetio se suvišnim. Bezvrednim. Osećao se kao da mu se ceo svet ruši. Zašto nije mogao da se rodi kao Bane? Bane je bio visok i krupan! Dobar u svim sportovima. Svi su ga voleli. Svi su ga želeli u svom timu. Zašto nije mogao da bude kao Bane? Ovakav kakav jeste je bezvredan. Bolje da se nije ni rodio…
pixabay.com
Čovek umornog lica je seo kraj dečaka. Pogledao ga je saosećajno svojim bledim očima i spustio dlan na njegovo maleno rame.
„Sve će to proći, maleni…“, reče, „Sve. Ovo što osećaš neće trajati doveka. Tuga će proći. Zameniće je radost. Pa će i ona proći. Sve će proći. Ništa nije večno… Zato, ostavi se crnih misli, ugrabi dan, i, ako ni u čemu drugom, uživaj u suncu na svojoj koži i vetru koji ti pleše u kosi… A sutra… Sutra je novi dan…“
Dečak ne reče ništa, samo ustade i ode.
Dečak nije mogao da čuje čovekov savet. Nije mogao da vidi njegovo umorno lice i blede oči. Nije mogao da vidi nepravilno okruglu rupu na njegovoj slepoočnici. Nije mogao da zna da je čovekovo najveće kajanje upravo to što je u jednom trenutku slabosti pucao sebi u glavu – greška koju ne može da ispravi i zbog koje nikad neće moći da ispravi nijednu drugu…
Autor: Miroslav Stojković
