Neke ljude upoznate, pa zavolite, a neke zavolite, pa upoznate. Takva su i ova tri momka koje vam danas predstavljamo: Čedo, Milan i Miloš. Čeda sam zavolela kada sam ga čula jednog septembarskog jutra na ostrvcetu kod Studenjaka, kako svira i peva „Gypsy song“. Rekli su mi da svira u jednom bendu, otišla da ih čujem, a do kraja svirke već sam volela i Milana i Miloša.
Oni su fini momci, predani stvarima koje rade, izuzetnog talenta i volje za stvaranjem umetnosti, o čemu svedoči njihov nedavni izlazak iz studija sa dve snimljene autorske pesme, i upravo zato su oni naši Outlouderi za ovu nedelju. Uživaju na svojim svirkama jednako kao i mi koji ih slušamo, a verujte mi, njihove svirke su zaista nešto posebno. U nastavku možete pročitati nešto o njima i samom radu benda Gradske cure, i do kraja ćete (uveravam vas i toplo vam preporučujem) jedva čekati da posetite njihove svirke.
Kada je i kako nastao bend? Čija je bila ideja?
Bend je osnovao naš bivši član, Svetislav, a sve je počelo u sobi 366 beogradskog Studenjaka.
Da li se sastav menjao od početka i kako? Ko su „Gradske cure“?
Prvobitnu postavu činili su Svetislav Mijatović (ritam gitara), Čedo Škorić (vokal) i Milan Milosavljević (solo gitara). Svetislav nam je pobegao u profesore, a na njegovo mesto došao je perkusionista Miloš Drašković, dok je Čedo prešao na ritam gitaru.
Zašto baš „Gradske cure“? Kako ste došli do tog imena?
Čedova tadašnja devojka nam je predložila da na osnovu poslednje pesme koju smo čuli damo ime bendu. Ispostavilo se da je to pesma ITD benda Gradske cure.
Da li je na vašem repertoaru pesma „Gradske cure“? 🙂
Za sada ne.
Kad govorimo o repertoaru, od čega se on sastoji? Kako birate pesme? Pravite li kompromise što se toga tiče ili ste uvek jednoglasni oko repertoara?
Pošto su naši muzički uticaji različiti i repertoar nam je šarolik. Kada biramo pesme prvenstveno nam je bitno da se nama dopadnu kako bi smo mogli iskreno da ih izvodimo. Kad se dodaju pesme na repertoar važi pravilo 2/3 većine.
Kada i gde ste imali prvu svirku i u kom sastavu? Kako su se dalje stvari odvijale?
Prva svirka održana je u jednom privatnom studentskom domu i to bez ozvučenja, a honorar je bila flaša vina. Atmosfera je bila toliko vesela da su i žice pucale. 🙂 Zanimljivo je bilo kada smo krenuli da tražimo svirke po lokalima gde smo, kada zatražimo gazdu, neretko plašili osoblje jer su mislili da smo inspekcija. Menadžerske sposobnosti nam nisu baš išle od ruke u to vreme. 🙂
Gde vas danas danas možemo slušati? Kako ste došli do tih angažmana?
Trenutno sviramo četvrtkom u Klubu Optimist, a subotom u pivnici Beerwood. Jako nam je bitno da ambijent bude prijatan, a zbog sjajnih gostiju u oba lokala uživamo u svakoj svirci. Svirke uglavnom nalazimo po preporuci.
Postoji li „šef“ benda ili kod vas vlada demokratija?
U Gradskim curama vlada potpuna anarhija. 🙂 Šalu na stranu, sluša se onaj koji ima najbolju ideju u datom trenutku (nemojte pitati kako utvrđujemo kvalitet ideje).
Svirate li uvek u punom sastavu? Da li se dešava da neko ko nije član benda zasvira sa vama na svirci ili obrnuto, da se vi latite instrumenata i mikrofona kada neko drugi svira?
Neretko se intrumenata i mikrofona prihvate naši prijatelji kao i bivši članovi benda, jer jednom cura – uvek cura. 😉
Imate li rituale pre svirke, jedete li nešto posebno? 🙂
Sastavni deo opreme i jedna od prvih stvari koje smo nabavili kao bend i bez koje nikada ne bismo bili to što jesmo jeste pikado. Partija pikada pre svake svirke je obavezna. Ponekad nam se čini da bismo mogli malo ozbiljnije da se bavimo time. 😛
Kako izgledaju vaše probe i gde ih održavate?
Ako bismo morali da odaberemo jedno mesto na kome živi ideja Gradskih cura to bi bez dileme bila Dobračina 32. Svaka proba je jedna nova avantura gde pomeramo granice u svakom smislu. 🙂
Šta vas najviše ispunjava na svirkama?
Da smo bili revnosni i na vreme odgovorili na ovaj intervju, odgovor bi bio drugačiji. Ovako možemo da kažemo da ništa ne može da se uporedi sa osećajem kada odsvirate autorsku stvar i dobijete ovacije.
Ko je vaša publika?
Naša publika su svi oni koji znaju da uživaju, kako u muzici tako i u životu. Međutim postoje neke posebne osobe koje nas podstaknu da ostavimo srce na bini.
Kakvi su vam dalji planovi? Ima li planova na polju autorskog rada?
Pišemo ovo, a ruka nam drhti jer smo upravo izašli iz studija gde smo snimili dve autorske numere: Nemoj da odeš i Daj mi snage. Planiramo da uskoro snimimo i ceo album, a promocija po evropskim prestonicama ce biti u julu.
Ko piše muziku i tekstove? U čemu pronalazite nadahnuće?
Pesme pišemo zajedno, a teme su za sada uglavnom cure.
Živimo u eri „štancovanja hitova i muzičkih zvezda“. Kako vi gledate na današnju muzičku scenu? Šta želite da menjate, šta želite da poručite?
Današnja muzička scena u Srbiji je krajnje nepostojeća (kaže Miloš dok pali cigaretu). I mi kao projekat želimo da damo doprinos pre svega muzici, jer mislimo da imamo talenta, volje i želje da u tome i uspemo.
Ko su vaši muzički idoli?
Nikad nisam bio neki velki vjernik u idole, ali postoje ljudi koje sam uvek cenio i koji su izvršili veliki uticaj na mene kao muzičara, između ostalih Tommy Emanuel, Steve Vai (kaže Milan dok zauzima pozu umornog kosača na seciji i dodaje da jako ceni novu energiju koju je na scenu donela grupa Ničim izazvan). Najveći bend ikada za Miloša je Iron maiden dok Čedo ne krije da ga najviše gađa kada čuje legendu i velikog boema Tomu Zdravkovića.
Ko vam daje vetar u leđa?
– „Ruka led ledena“ – reče Miloš i ostade živ. Šalu na stranu, u retkim situacijama kada sva trojica klonemo duhom tu je publika da nas postidi i da nas podseti zašto smo tu i šta sve možemo.
Čime se bavite pored muzike, privlači li vas još neka grana umetnosti ili su to neke raznorodne stvari?
Pored muzike Milan je ponosan na svoje dugogodišnje iskustvo u „F.A. Đido“ gde je i sada član narodnog orkestra, a oprobaće se i u glumačkim vodama. Miloš je, s druge strane part-tajm DJ, a Čedo nam je profesor fizike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, pa ga bivši i sadašnji đaci neretko iznenade na svirkama.
Kakvi su vam planovi? Gde vidite bend za pet godina?
Cilj nam je da u narednom periodu uradimo bar dva studijska albuma i da nastupamo na svim velikim festivalima u regionu.
Gde vidite sebe za pet godina? 🙂
Na bini pred ljudima koji pevaju sa nama, jer gađa nas aplauz, gađa nas smijeh.
◊ razgovarala Lidija Miljković ◊ fotografije: Bojan Stekić, Beerwood ◊ zvanična Fejsbuk stranica: Gradske cure ◊
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.