Danas sam se šetala gradom mrtvih! Isprva je bilo čudno, neshvatljivo, jezivo… a onda je postalo poznato. Kao da sam hodala najzabačenijim delovima svoje duše koju tako dobro poznajem, a opet mi je velika nepoznanica… Eto, baš takav je osećaj!
Prolazila sam pustim ulicama tog sablasnog grada, vetar je duvao noseći svuda okolo delove nečega što je nekada bilo nečiji život. Jeza se osećala u vazduhu, a tamni oblaci nadvijali su se nad gradom, kao da su spremni da progutaju i ove njegove ostatke, da ga izbrišu sa lica zemlje i ne ostave nikakav dokaz o njegovom postojanju.
Nepregledne su bile te ulice, izukrštane bez reda, ispresecane raskrsnicama tamo gde ih nikada ne biste očekivali, a glavne puteve prekrila je ogromna prašina, tako da se više nisu ni videli. Samo onaj ko slučajno i odlučno dobro zagrebe ispod te površine, može ih pronaći i možda im ponovo vratiti stari sjaj.
Zgrade i kuće su bile oronule ili potpuno srušene, a one koje su se još nekako držale, ulivale su strah u kosti. Sa njihovih prozora kao da se još mogla čuti vriska ljudi koji su nekada tu srećno živeli, vapaj za pomoć, molitva za izbavljenje… Odjekivali su krici nevidljivih duhova, parali mozak i uši, a hladnoća se lagano urezivala u kosti.
Nisam smela da se osvrnem oko sebe plašeći se da iza leđa ne vidim veliko, ledeno čudovište koje se sprema da zaledi čitav ovaj mrtvi grad i mene u njemu. Koračala sam sve sporije, kao bojeći se da ne probudim duhove, da ih ne uznemirim i ne uzburkam sablasti koje vrebaju sa svih strana. Stezala sam pesnice osećajući kako mi se dah ledi, a telo duzima, glas mi je već odavno nestao.
Neprestano sam se pitala kako sam dospela ovde, ali odgovor nisam nalazila, samo sam osećala hiljade i diljade očiju uperenih u mene. I kakve su to oči bile i šta su od mene htele, nisam nikada saznala… Da li su očekivale izbavljenje ili su me gledale prekorno, jer sam zalutala tamo gde mi mesto nije? Da li su me krivile ili tešile? Jesu li prošlost, sadašnjost ili budućnost?
Odgovora nije bilo, grad mrtvih je spavao svojim mrtvačkim snom, a ja budna šetala sam njim pokušavajući da pronađem svrhu, odgovor ili nadu i ništa pronašla nisam. I gde se taj grad tačno nalazi i kojim putevima se do njega dolazi, ni to nisam znala, postojao je samo taj osećaj, taj dobro poznati osećaj, kao da je negde duboko u meni, kao da je na nekom skrivenom mestu koje samo ja znam…
Autor: Bojana Krkeljić
