Žiga me koleno danima. Već sam u glavi ispisala par tragičnih scenarija; u jednom, poput pirata, imam drvenu nogu. Koga da pitam, majku mu… Ko li zna da mi kaže šta da radim? Zovem ga i pitam ga: Jel imaš onaj gavez gel što si mazao kad si imao išijas? On imao išijas u 26, meni sa 28 škljocaju kosti. Stižu nas godine.
…
– Šminkaš se kada ideš da baciš đubre, iza zgrade?!
– Ja se ne šminkam. Ja samo malo prekrijem podočnjake i popunim obrve. To nije šminkanje. To se zove – upristojiti se.
…
Nemam više pudera. Krećem do prodavnice. Izlazim iz lifta, troje tinejdžera javlja mi se sa „Dobar dan“. Načujem u nastavku – „gospođo“.
Ulazim u drogeriju i razgledam odeljke sa šminkom kada me prodavačica upita treba li mi pomoć. „Pa, trebao bi mi jedan medium puder 25+…“, kažem i podižem glavu kada u ogledalu vidim ženu kojoj se podočnjaci naziru ispod pudera. „Ipak, 30+…“, dodajem, utišanim glasom.
U drugoj radnji hvatam sebe kako se prodavačici kojoj sam do juče persirala obraćam sa „ti“. Pa, mlada žena, sto posto nije više od 15 godina starija od mene…
Vraćam se kući i konstatujem da me koleno više ne boli. To mora da je od šetnje. Čitala sam na netu, kažu za ulegnuća tetiva i ligamenata da treba šetati, kretati se. Možda još nešto piše što sam previdela. Možda preporučuju i neku mast, hajde baš da izguglam. Bolje sprečiti… Gle, nisam odigrala mahjong danas…
Autor: Milica Savković
