Godinama kasnije
stojim na ruševinama nekadašnje sreće,
dim i dalje kulja ka nebu,
a miris paljevine se uvlači u nozdrve.
Godinama kasnije
koračam po pepelu prošlosti,
pitajući se da li je negde ostalo
čitavih komada onoga što je nekad bilo?
Godinama kasnije
gledam u sive zidine, nekada
podignute da čuvaju dugo građenu tvrđavu,
a sada jedino što je od nje ostalo.
Godinama kasnije
suzama zalivam uvelo cveće minulih dana,
ono koje je jednom činilo rajski vrt,
a danas stoji skamenjeo i hladno.
Godinama kasnije
ptice tužno pevaju poznate zvuke,
zvuke jedne prelepe pesme
koja sada zvuči kao posmrtni marš…
Godinama kasnije,
uzdignuta iz pepela, poput feniksa,
i dalje tražim delove sebe
izgubljene u ovim ruševinama prošlog života…
Godinama kasnije,
sećanje ne bledi, bol ne jenjava,
garež se oseća i vazduh je jednako zagađen,
godinama kasniej sve ponovo živi – a tako je mrtvo.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
