– Shvatila sam da te skoro uopšte nisam davila poezijom. Dobro, sem onom mojom, izmišljenom. – rekla je između dva zalogaja čokoladnog kolača.
– Kako to misliš “izmišljenom”? – namrštio se onako kako se ponekad eto tako, bez razloga namršti.
– Pa eto, ja nekako mislim da jeste.
– E, vidiš, ja bih baš rekao da nije. – samozadovoljan osmeh se razlio preko njegovih usana.
– Je l’? – podigla je jednu obrvu i nasmešila se.
– Aha – uigranim pokretima je privukao svoju stolicu njenoj – jer vidiš, koliko sam ja uspeo da pročitam tu tvoju “izmišljenu poeziju” kojom si me “davila”, ja sam tvoja poezija, malecka.
– Ma je li moguće? – nasmejala se i iz zezanja prevrnula očima.
– Jeste. Reci mi, je li i ovo izmišljeno?
A onda ju je poljubio i kao mnogo puta do tada, stalo je vreme. A oni bi boravili ušuškani u tom poljupcu bez namere da se iz njega isele.
I dok je bila tako ušuškana, shvatila je da se u dosta navrata pitala je li ga ona izmislila ili zaista postoji. Satima je sedela na krevetu nakon njihovih susreta dok se svaki njegov dodir ne primiri na njenom telu i utone u san. I dok se drhtanje njenog tela ne smiri, a disanje i lupanje srca dovedu u normalu, jer je tako reagovala na njega.
Primetila je da su joj stihovi lakše nailazili u prste od kada se poznaju. Nisu uvek bili onako književno uspešni, neki čak nisu ni bili poslati u etar, a ona ih je sebi pravdala onom nekom tankom granicom između one goruće zaljubljenosti i lepo skockanih reči, pa se tih dana svašta gnezdilo na papiru.
A najčešće se gnezdio on. Uz tu i tamo epizodne ženske razgovore koji su bili nezaobilazni. I gnezdio se kao poezija, ređe kao proza. Nekako ga je videla takvog, kao neko biće iz Mikinih stihova. Kao nekoga ko se voli kao u Mikinim stihovima, pa ga je zato stavljala u svoje. U njima mu je pričala, ili je pričala o njemu. Volela ga je stihovima.
Kada se odmakao od njenih usana i vreme ponovo počelo da teče, gledala su je dva oka najspecifičnije boje na svetu: plave, sa malo zelenog u sebi.
– I, jesi li smislila neki odgovor, pesnikinjo? – igrao se njenom kosom dok je čekao odgovor, puštajući je da još malo razmisli.
– Mhm. Definitivno nije izmišljeno. I definitivno jesi moja poezija.
I vreme je ponovo stalo.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.