Al’ kad ti neko kaže: „Ne možeš glavom kroz zid i ne možeš živjeti te svoje ideale.“
Pa ti lijepo, onako s puno mudrosti i beskičmenjačkog života, objasni da
svijet nije onakav kakvim ga vidiš
i da treba nekad da šutiš
i trpiš
i da to nekad jeste počesto, ali eto šta ćeš
i da ne možeš da furaš svoj fazon
da moraš da se uklopiš
i da počneš da se družiš sa ljudima koji ti možda i ne pašu
i da je OK da radiš stvari koje ne voliš
i da moraš da se navikneš da će ljudi da te ponižavaju
i da moraš da kupiš stan na kredit, jer eto… svi su tako
i da moraš da budeš zabrinut
a to što nisi zabrinut je, jer ti još puše kroz glavu
i da nećeš imati vremena da čitaš knjige
da putuješ,
voziš bajk kad je pljusak i visiš sa neke stijene,
i stojiš na rukama
i radiš bilo šta što voliš
i jedeš bilo šta što nije k’o u ostalih, jer će ti oslabiti krv i umrijet ćeš
E pa neka!
Što ne kažu:
Upali, mamlaze, svijeću u toj svojoj glavi i nađi one koji svijetle kao ti!
Stavi kacigu na glavu i udri glavom u taj zid! Ako znaš zašto, a i ako ne znaš možda od lupanja skontaš šta.
I nemoj stati u kalup, ali nemoj nikada!
I nemoj da se brineš, to nikad nikome nije pomoglo!
I pričaj šta te volja. Pričaj i gluposti ako ćeš od toga biti sretan!
I radi kako misliš da treba, k’o da je ko tvojih godina bio plaho pametniji.
Eto tako treba da ti kažu!
Tako mali ljudi ostaju veliki.
Znaš li šta ću ja postati
kada odrastem,
za tvoju ljepotu, svijete?
Ja kada odrastem
jako veliki,
ja ću postati dijete.
Autor: zelenislon ◊ Izvor fotografije: favim.com
