,,Gelsomino, imam problem”, kažem drugarici dok listam svoj rokovnik tražeći stranicu na kojoj sam zabilježila jednu misao koja mi se u momentu činila genijalnom, a sad ne mogu ni da je se sjetim.
,,Moram da numerišem stranice u rokovniku, definitivno”, kažem joj. ,,Možda ću se tada snalaziti.”
,,Ako je to problem, lako ćemo mi to riješiti. Daj bojice i da numerišemo.”
,,Ma nije to, nešto drugo. Imam u glavi stihove, i bilježim ih, samo nikako da se povežu. Pusti to, kad budu ‘spremni’ za povezivanje, povezaće se sami. Nego, hajde da numerišemo stranice. Imam bojice”, kažem i iz svog ruksaka, kao đačić prvačić vadim pernicu punu raznobojnih hemijskih olovaka.
I tako, dok polako numerišemo moj rokovnik, plutam kroz filozofska razmišljanja. Divim se čudnim životnim putevima. Kako sam, sasvim slučajno, preko jedne drugarice upoznala djevojku koja će mi biti izuzetno bliska, koju ću da zavolim i čije ću mišljenje izuzetno cijeniti.
Kojoj ću moći da ‘upadnem’ sa totalno čudnim pitanjima, s kojom ću imati toliko toga zajedničkog, kojoj ću do forever zavidjeti na boji očiju…
favim.com
Možda je u nekom paralelnom univerzumu situacija drugačija, ne znam. Iskreno, ni ne želim da znam. Čak mislim da je to nemoguće. Mislim da bismo se nas dvije dobro slagale i da ljudi počnu da hodaju na trepavicama. Šta znam. Neki ljudi su jednostavno ‘naši’, bez obzira na horoskope, kilometre, kišu, trepavice i nenumerisane rokovnike.
,,Evo ga, gotovo, sve je numerisano”, čujem kako govori. ,,Još sadržaj da napravimo i to je to.”
Autor: Milica Galić
