Lupamo dlanovima o dlanove. Pokušavamo da utišamo glasove oko nas, jer mnogo ih je, a naši su umovi tako sićušni.
On, malo stariji od mene. Sa somotskim šeširićem na glavi.
Ja, čupave plave kose isprepletane u kiku.
Mi, nesvesni stvarnosti i surovosti koja se oko nas odvija. Nesvesni jer ne želimo da verujemo. Nesvesni jer smo tako odlučili, a ne jer je teško shvatiti.
Metalni krevet na sprat škripi od naših pokreta. Sve jače lupamo dlanovima o dlanove. Sve jače, jer je oko nas sve glasnije, a mi ne želimo sa čujemo.
Svetla odavno nema. Jedino sveća gori, a i njen plamen se čini sve nervoznijim. Leluja u vazduhu. Bori se za opstanak. Kao da je i njemu teško. Kao sa i on oseća paniku koja se oko nas širi.
Odrasli kažu da je napolju mrak i da je vreme za spavanje. Kažu da će brzo da svane, ali da moramo jako da žmurimo, jer je jutro stidljivo i neće da se pojavi ako ga neko gleda. Kažu da nemamo čega da se plašimo i da smo se dobro sakrili…
Kažu, a njihovi su glasovi puni straha. Ja ga vidim…. I u oči im se ušunjao.
Kažu da su napolju zli gavrani željni samo zlih ljudi, a da smo mi mali i nevini i da nemamo razloga za brigu.
Kako oni to mogu da znaju? Pitam se.
Ko je to mogao da im kaže, kad gavran ne govori?
Pitam se, ali se ne usuđujem da ih pitam.
Jer on je tu…
On, nešto malo stariji od mene. I vidim da mu se vilica trese i da mu se kad – kad suza otkotrlja niz obraz. I vidim da je prestravljen, ali su mu odrasli rekli da mora da bude hrabar, pa se pretvara da jeste. Jer je muško, a muškarci ne plaču. Muškraci su jaki. Biće kao svoj tata – odlučio je.
A njegov tata se sada hrabro, sa mojim tatom, bori da slomi pričja krila.
Zato ima i pušku i zato oko nas sve puca.
On je tako čuo.
On, u krarkim crnim pantalonicama.
On, poderanih i modrih kolena.
On, dubokih plavih očiju, kakve do tada nisam imala priliku da vidim.
On, malo stariji od mene, malo, ali dovoljno da me razume.
On i ja govorimo treptajima, koje odrasli ni ne vide.
On u mojim pronalazi hrabrost koja mu fali, a ja u njegovim ljubav bez koje ne umem da živim.
On zna da ću biti tu ako opet napolju pukne.
Ja znam da će me grliti kada se to dogodi.
I lakše nam je.
Lakše nam je nego ostalima u toj prostoriji.
Jer oni su zavoleli velike stvari. Oni vole velike cifre i datume. Oni se samo brinu koliko je dana prošlo. I koliko će još dana da traje. Oni se ne zahvaljuju za tišinu, već čekaju i strepe od pucnja. Oni traže krivce, kao da rečima mogu da ih nađu. Takvi su odrasli… I ne bi trebalo da im se zamera. Jer takvi ćemo i mi biti, kada nas život izbrusi.
Mi lupamo dlanovima i tiho pevamo.
Tiho, da ne bi nervirali odrasle, jer oni pričaju o nekim velikim stvarima i tu nema mesta za malo pesme.
Lupamo i čekamo kraj. Jer posle svakog kraja nešto mora da počne. A kada počne moramo da se potrudimo da bude bolje. Tako me je učila baka, a ja mojoj baki verujem jer je ona pametna žena. Svašta zna da mi napravi i najlepše mi veže repiće, a to ne može neko ko nije pametan.
To tiho govorim i njemu, da odrasli ne čuju, jer oni ne bi razumeli.
On klima glavom, jer mi veruje. I jer mora da mi veruje da bi mu bilo lakše. Jer samo ja govorim stvari koje lepo zvuče. A govorim ih jer ne znam ništa o velikim brojevima i krivcima. Samo pomalo znam o gavranima, jer je to baka pročitala u enciklopediji. Ali mnogo toga znam o bajkama i o tome da svaka ima srećan kraj.
“Kada se sve završi napisaćemo našu bajku o ovom danu. Ti znaš da pišeš, zar ne?” – pitam ga.
On klima glavom.
“Dobro je, jer ja još ne znam baš sva slova.”, govorim mu.
U uglu njegovih usana se iskrada sićušan osmeh.
“Ja ću te naučiti.”, govori jedva čujno i stisaka mi ruku.
Taj stisak još uvek osećam.
Nastavljamo da udaramo dlanovima, da nadjačamo stvarnost.
Ali se tom momentu sveća gasi i glasovi u prostoriji prestaju sami od sebe. Jedini zvuk posle stotinu praskova je pištanje u mojim ušima.
Jato gavrana u maslinastim odelima se širi prostorijom i tada mi postaje jasno..
Ispred sebe vidim srušene snove i bajke bez srećnog kraja. Ispred sebe, kroz oči zamućene od suza, vidim jedno naglo prekinuto detinjstvo i drugo naglo završeno.
On, malo stariji od mene.
On očiju plavih kao more.
On i njegov šešir od somota leže mi u krilu.
On, kom sam govorila o hrabrosti, sada hrabrije od svih ljudi hrli ka večnosti.
Napokon je postao heroj, kao njegov tata.
A ja… Ja, tako sićušna i puna vere ležim u potpunoj tišini i pokušavam da shvatim zašto još uvek dišem. Plava kosa mi je natopljena krvlju.. Ali to nije moja krv.. I to, izgleda, nije moj kraj.
U vazduhu, koji čudno miriše, ostaje da visi samo pitanje – zašto?
Pitanje na koje ni posle mnogo godina odgovor nisam našla ni u jednoj enciklopediji…
Zašto je moralo tako da bude?
Zašto mi nisu dozvolili da verujem u bajke?
Zašto u ratovima nema srećnih, a lažu nas da se zbog sreće vode?
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
