Tuson, Arizona, decembar, 1978.
Tog, za nas lokalno stanovništvo, hladnog jutra, zvao sam Karmen da mi napravi kafu. Znala je tačno kakvu volim. Sa dve ravne kašičice šećera, nepromešanu. Voleo sam da osetim učinjenu promenu, da se ona ne zataška nekakvim mešanjem. Uvek je umela i da upali radio kada bi mi je donela u kancelariju, odlažući poslužavnik na stari radni sto.
“Dobro jutro, profesore!”, njen melodičan glas pratio je Orbinsonov sa radio stanice, uz zvečanje gitare i pucketanja; oduvek smo ovde imali loš prijem.
“Dobro jutro Karmen! Lepo je videti te, kako si danas?”
“Hvala na pitanju, odlično! Ja i Rob smo kupili juče kuću u Vašem komšiluku, znate. Baš nam se nekako potrefilo da su prethodni vlasnici prodavali ceo posed u ovo vreme, kada sam bila ubeđena da ću svekrvu gledati još mesecima.”
“Čestitam!”, digao sam šolju, klimnuvši glavom kao u zdravici, “Biće lepo da se družimo i van posla. Čuo sam da Rob ima običaj da organizuje roštilje na leto, a znaš kako sam ti oduvek pričao kako sam slab na kobasice! Pogotovo one domaće! Nije baš po doktorskom receptu, ali znaš kako su govorili naši stari, s vremena na vreme, treba sebi dati oduška. Ko će sećati svih prilika kada si provodio sate i sate, do kasno u noć čitajući studentske radove?”
Karmen se nasmejala, zabacujući svoju plavu kosu preko ramena.
“Ja se Vama divim profesore, samo da znate! Ja ne bih imala niti strpljenja niti pameti za tako nešto: počela bih da umišljam da ti radovi nisu slučajno moji…ili da vreme zapravo ni ne protiče…znate, ljudi umeju da izgube među svim tim stranama. Sadržaj se samo ponavlja, iznova i iznova, a Vi, kao čitalac, stojite u mestu, dok svet koji upijate polako dobija svoju formu. Ali…sve se to tako sporo dešava da pomislite da zapravo Vi pripisujete značaj tome, kao da ga originalno nema, a pred Vama…su samo prazne strane. Kao u onoj knjizi onog mladog, popularnog pisca sada čije mi ime ne pada na pamet trenutno…”
“Ponekad se pitam zašto ti ne donosiš svoje rukopise na analizu…”, prokomentarisao sam, smejući se, a Karmen je uz blagi naklon, napustila moju kancelariju. U vazduhu su još odzvanjali koraci njenih crvenih potpetica kada sam ponovo obratio pažnju na muziku. Počele su zatim i Elvisove numere…setio sam se, dok sam još bio školarac, kako sam brižljivo ispisivao stihove nalivperom jednoj devojci koja mi se tada sviđala. Baš klinački. Ime joj je bilo Edrijen…u to vreme, nisam znao nijednu pesmu koja je nosila njeno ime, pa sam se dosetio da napišem reči iz drugih, kako bih joj pokazao, da iako to možda nije na prvi pogled bilo očigledno, svaka pesma je u stvari, bila o njoj. Smatrao sam da je to neopisivo romantičan gest. Ona se složila. Pili smo zajedno milkšejkove kod Džoa narednih par meseci, dok me nije ostavila. Kevin je ipak bio mamin i tatin sin i vozio je forda. Pitam se gde si sad, Edrijen? Znaš li da sam se venčao prelepom Kanađankom iz Montreala? Tok misli mi prekinu zvuk telefona.
“Dobro jutro, šeri. Mislim na tebe i već mi nedostaješ.”
“Dobro jutro Rubi. Izvini što sam ponovo izašao bez pozdrava. Trudim se da se ovako nemile situacije sve manje dešavaju, ali znaš kakav je posao…”, rekao sam tiho, pomalo postiđen nad sopstvenim izgovorima.
“Šeri…sve je u redu, razumem.”, dodao je njen topao, milujući glas, “Na stanici su najavili našu pesmu, pa sam htela da proverim slušaš li, znam da ne voliš da propustiš takve prilike sentimentalnosti…”
“Nipošto, sad ću ustati da pojačam…”
“Važi, šeri…ja te čekam na ručku ili večeri onda. Dominik i Monik posle škole idu kod moje mame, pa imamo konačno prilike da budemo sami.”
“Kad tako kažeš, kako da te ne sretnem već do kasnog doručka?”
Njen smeh, o bože taj smeh…s punoćom kjantija zastajao joj je u grlu, tek polako puštajući vazduh iz njenih pluća…sve uz to ime i pojavu je tako predivno išlo. Njena zagasito crvena kosa, tamne smeđe oči i ten boje slonovače bi me svaki put uhvatile nespremnog: čime sam ja bio vredan žene renesansne lepote, sem da budem prolazna tačka u njenom životu, da joj se divim kao cvetu, leptiru koji će zalepršati krilima najednom i nakon toga nestati iz mog života? Međutim, nije nam bilo suđeno da se rastanemo toliko rano, stvarnost je pronašla načina da se usprotivi mojim očekivanjima. Tako i obično biva, zar ne? Ponekad, opet…osećao sam se da čak ovo ne može biti stvarnost, već neki prelepi san gde ja sebi zbog sopstvenog opstanka, ne dajem pravo da se probudim. Svi smo ipak, sanjari.
“Ah, evo je!”
When a man loves a woman,
Can’t keep his mind on nothin’ else
He’d change the world for the good thing he’s found
Svirala je poslednji put ovako glasno na našem venčanju, uz naravno, čitav orkestar koji je ona nekim čudom uspela da pronađe u poslednji čas…neverovatna žena. Ponovo sam pogledao našu zajedničku sliku na mom stolu, prešavši prstima preko stakla. Kao da sam mogao da osetim mekoću na njenoj beloj, čipkanoj haljini dok sam je držao oko struka u trenutku fotografisanja, kao i Šanel parfem koji je nosila. Petica, naravno. Zato sam ja bio prvoklasni šmokljan sa svojim osmehom od uva do uva i zabrinjavajućim izborom frizure i odela. Da je bilo drugačije ipak, ona ne bi mogla da blista kao što je oduvek činila pored mene…
Yes, when a man loves a woman
I know exactly how he feels,
‘Cause baby, baby you’re my world
When a man loves a woman…
Persi, ni sam bolje ne bih rekao. Slava ti.
Tuson, Arizona, mart, 2005.
“Tata…kolege su ti spremile iznenađenje. Organizovali su specijalnu večeru na Univerzitetu ovde u tvoju čast. Slave četrdesetogodišnjicu tvoje karijere, stari. Sećaš se? Tada si napisao svoju prvu knjigu: ‘Šta nije u redu sa Kerolajn?’ Svi smo tako ponosni na tebe!”, reče smeđa devojka koja me je vodila za ruku nekim praznim, čudnim hodnicima. Kao da ovde još nisu otkrili struju, a dobro smo zašli u drugu polovinu dvadesetog veka. Sve je bilo tako sivo, gotovo čak odbojno iz upravo tog razloga. Kuda smo uopšte išli? Zašto su dopustili ovoj devojci da me ovako vuče za sobom kao nekog starca? Pogledao sam je zbunjeno, krenuvši da se opirem, ali ona me je spokojno držala, kao da je spremno dočekala moj otpor i bunt, milujući me nežno po leđima. Zašto vaspitaju otmičare u ovo doba? Znao sam oduvek da su hipici pacifisti, ali ne i da će njihova pacifistička poruka dopreti i do kriminalnih organizacija skoro deceniju posle vladavine njihove politike. Priznajem, ovako bespomoćnog me je zabavljala pomisao sastanka koji se mogao odvijati u nekoj od tih kriminalnih organizacija…
‘Bobe, moraš da otmeš tog mladića, previse sere o vlasti i nekom egzistencijalizmu čiji su dani već prohujali. Popio je više kafe nego dve prosečne američke porodice zajedno samo prošle nedelje!’
‘Šta očekuješ da uradim, Majk?’
‘Ne znam…nećemo da se zameramo sistemu. Pomazi ga i pevaj mu Kumbaja ili tako nešto…’
“Ponovo je odlutao?”
“Kasniš, Dominiče. Znaš li da ga pola sata samo uvodim u zgradu? Imam osećaj da nas je samo sreća zadesila što je stariji čovek, u suprotnom ne bi se prezao da me prebije.”
“Nemoj da se ljutiš na njega, Monik. Samo je…uplašen. Kao da nikada nije ni ostario, nego što je više godina prolazilo, vraćao se svom detinjem periodu. Takve su mu reakcije. Mi to kod nas zovemo regresijom u ponašanju.”
“Ne likuj mi svojom Stenfordskom diplomom sada, već otključaj kancelariju.”
“Jesi li sigurna?”
“Da.“
Ovo dvoje ljupkih otmičara me je uvelo u vrlo drugačiji prostor od onog kojim smo se tako dugo šetali skoro. Pogledao sam naokolo, krećući se prostorijom, upijajući ga, od tekstura zidova i zavesa, tepiha, do mirisa orahovine koja je gospodarila vazduhom a dopirala je sa maestralnog stola koji je sada bio preda mnom, prepun dragunlija koje su nekom pripadale. Možda sam se nekad zamerio ovom čoveku pa me sada direktno njemu izručuju? Džo, kunem ti se da ću naterati majku da kupimo gramofon, nisi morao ovoliko daleko da mi dokazuješ koliko sam ti samo išao na živce.
“Tata, možeš li da sedneš?”
“Ne vredi, Dominiče. Dovedi ga do fotelje dok ja pronađem pesmu.”
Devojka me je pustila, te me je samo momak držao, dovodeći me do neke fotelje. Izgledala je izuzetno udobno, te sam seo. Baš čudno, zaista. Bili su kriminalci sa gotovo parižanskim ukusom za enterijer.
“Halo? Stanica Heartbeats? Danas je mom tati poseban dan, pa bi voleo da čuje pesmu When a man loves a woman, od Persi Sledža. Pustićete je? Odlično! Hvala Vam puno!”
Usmerio sam pogled ka stvarima koje su se nalazile na tom stolu. Ugledao sam uramljenu sliku, zlatnog okvira. Čini mi se da sam nazirao dve svečano obučene figure na njoj. Zamahnuo sam rukom, ali nekako je ona bila prekratka da bi dospela do nje. Moram da proverim s doktorima zašto sam građen kao T-rex. Mama kaže da su oni najsmešniji dinosaursi, iako se svi trude da ih učine što strašnijima. To me natera da se rastužim. Sve devojke vole opasne momke, nijedna neće hteti nekog sa kratkim nožicama i ručicama. Pogotovo ne Edrijen. Zašto se uopšte trudim i dolazim da slušam ploče kod Džoa? Pun mi je očev rokovnik biranih pesama, a ne pamtim broj maramica koje sam uspeo da upropastim pokušavajući da prepišem neke od njih.
When a man loves a woman
Can’t keep his mind on nothin’ else…
Čekaj malo…Kakva Edrijen?! Ne treba meni ona kada imam svoju divnu Rubi! Da!! Pa evo je, naša slika sa venčanja! Kako sam to mogao da smetnem s uma! Kladim se da bi mi sad coktala onim njenim malenim ustima, podrugljivo.
‘Ponekad me zabrinjavaš, Šeri…’
Nikada ne radim to namerno, ljubavi, luda moja glava ponekad se izgubi u silnim spisima koje pregledam, pa smetnem s uma datume i imena, sve je to normalno…ali tebe nikad ne bih mogao da zaboravim, to je apsurdna pomisao. Kad smo već kod papira, je li Karmen zaboravila da se i danas radi?
“Kaa—“, pozvao sam je, dok je brineta koja je stajala pored radija prišla sa još jednom fotografijom, a sa njom, smeđi mladić koji je stajao pored mene.
“Moni.”, reče, pokazujući na sebi.
“Dom.”, učini momak.
Deca su mi došla u posetu? Ovo me je tako obradovalo, toliko ih ređe viđam sada otkad su krenuli u školu, iako sam se u početku nadao da će meni i Rubi tako biti lakše…
“Volimo te, papa”, rekoše uglas, zagrlivši me.
Zatvorio sam oči, tonući u njihov zagrljaj. Tako snažna dečica, mora da sun a njenu porodicu, ja sam bio isuviše bolešljiv kada sam bio tako mali.
“Ma-ma, dooob–?”
“Jeste. Šalje pozdrave i poljupce. Kaže ‘vidimo se na ručku ili večeri, Šeri.’”
To je nadimak koga se nikad zaista ne možete zasititi. Kada čujete da vas tako jedno biće oslovljava baš tim, dragim rečima, osetite se herkulovski jakim, božanski bitnim. Svaka scena bi dobijala ružičaste tonove, lelujavu atmosferu njenog parfema. Šanel petica, naravno. Kako mi se ikada toliko posrećilo u životu?
Yes when a man loves a woman
I know exactly how he feels
‘Cause baby, baby, baby
I am a man
When a man loves a woman…
Autor: Emilija Romić
