„Ali, on stvarno postoji!“, inati se ona se dok je sive oči gledaju sa neodobravanjem. „Živi u maloj kući pored reke, i oči su mu prepune zvezda. Zamislite, on se nimalo ne čudi mojoj ljubavi prema oblacima – ponekad mi čak šalje fotografije neba koje gleda sa prozora svoje sobe. I kaže, lepa sam baš ovakva – pegava i neočešljana, bez šminke i nalakiranih noktiju.“
„A da taj tvoj izmaštani lik nije možda i strašno pametan, a?“, podrugljivo pitaju siva usta.
„Naravno da jeste!“, istrajava ona sa upornošću maštovitog deteta. „On zna odakle se najbolje vide zvezde, i gde je izlazak sunca najlepši. Zna da ne postoji hladnoća koja se ne može odagnati jednom kariranom košuljom prebačenom preko tuđih leđa, i da se čovek vrlo lako može istopiti od jednog malog poljupca. Zna da ljuljaške u parku nisu samo za sedmogodišnjake, i da se može biti dete i sa jedno dve decenije više.“
„Opet izmišljaš koješta…“, odmahuju prekorno bezbojne ruke.
„On se čak i ne trudi da ispravlja krivine u mom luckastom mozgu… Sviđaju mu se, kaže – čini mu se da liče na njegove. Dobro, kažem ja, a zar se ne plašiš naglih skretanja, odrona na putu, neobezbeđenih deonica tik uz provalije? Ne, kaže on, ja sam pešak. Ne brinu me takve stvari. Super, i ja sam, odgovaram.“
„Dobro“, klimaju zabrinuto sive brade, „ako ga možda ipak i nisi izmislila, onda on mora da je prilično lud. Zapravo, mora da ste oboje ludi.“
„O, da, jesmo!“, zadovoljno odgovara ona, i smeši se paperjastim oblacima.
Izvor fotografije: pixabay.com
