Kao dete silno sam se radovala februaru. Znala sam da mi se bliži rođendan, pa sam mesecima ranije smišljala kakvu tortu želim i jedva čekala da otvaram poklone i da mi dođu svi ti dragi ljudi.
Iako je kasnije ta rođendanska euforija bledela, februar je, naravno ostao moj omiljeni mesec, a onda je to prestao da bude. I evo… već pune četiri godine nije.
Kada se bliži, u meni se smenjuju sva moguća osećanja, od tuge, preno nostalgije do nekakve
radosti za koju ne znam da li je stvarna ili je samo navika. Čini mi se kao da teram sebe da se
nasmejem i osetim neku radost jer bi trebalo radovati se mesecu svog rođenja, a onda se setim da je to i mesec kada sam izgubila tebe. I onda više ništa nije isto.
Više nema radosti, makar one lažne, iznuđene, podrazumevane. Samo tuga i bol u grudima,
sećanje na taj grozni dan, na šok, na suze, na jecaje. Setim se i koliko je bolelo kada su te godine gosti nasmejani došli sa poklonima, koliko su bolele čestitke i osmesi. Sve ono što me nekada činilo srećnom.
Smejala sam se i ja, slavila sam jer sam znala da bi to bila tvoja sreća, ali sam isto tako znala da mi se najveća želja neće ostvariti. I sada, u susret februaru, osećam tu tenziju tu neizvesnost, to približavanje datuma koji bih zauvek izbrisala iz kalendara, datume koji priziva sećanje koje bih zauvek želela da izbrišem.
Često sam mislila o tome kako to jedan mesec može da donese i radost i tugu, kako se sve lako preokrene, pa sreća postane tuga tako iznenada i bez najave. I evo, već četiri godine mislim o tome i od tada mi nijedna sreća nije potpuna. Kao da se bojim da je punim plućima doživim, svesna da već narednog trena može nestati.
Znam, život je to, takav je… Udari kad najmanje očekuješ, zaboli do kostiju, šamara bez milosti, pa ti onda da predah pre nego što napadne opet. Ali neka, ja i ovog februara tebi pružam ruke i tebi upućujem želje, pa možda se i ostvare.
Autor: Bojana Krkeljić
www.pinterest.com
