U pauzama
između dve
okrečene fasade
i nekoliko
ispijenih piva
prihvatio sam se
pera
i žuljevitim rukama
ponovo odlučio
da te sačuvam
od zaborava.
Ne prođe više
nijedan
jedini dan
da na tebe
ne pomislim
da se
ne zapitam
jesi li zdrava,
nasmejana
jesi li
kraj njega
konačno srećna.
Verujem
da si uspela
da se ostvariš
kao supruga
i žena
da mu rodiš
makar jedno klinče
da otkloniš
tmurne oblake
sa lica
novim maskama.
Ledeni vetar
ponovo mi
obraze šamara
na red dolazi
sedma
po redu
fasada
koja me opominje
da su njene suze
iste
kao i moje
da svako
nekada mora
da zaplače
svestan težine
ovog života
što se preterano sporo
kotrlja.
Da je život
zaista
bezazlen i lak
ne bi
niko od nas
na ovaj svet
došao
uplakan.
Autor: Mario Bačlija
