Etiketirana

– Gde je naša zauzeta devojka?! – upala je u kafić na pola mog gutljaja kafe i razvikala se tako da ju je čuo i onaj nesrećnik iza šanka koji mi je iz hobija namigivao svaki put kad dođem. Iz hobija, kažem, jer je valjda za tri godine mog posećivanja tog jednog mesta i sedenja za tim jednim stolom shvatio da nisam očarana baš.

– Šta se dereš, budalo. – sakrila sam glavu u šake dok, po subjektivnom osećaju, ljudi okolo nisu prestali da gledaju za naš sto.

Spustila je svoju torbu i naočare, zagrlila me oblakom parfema i smestila se udobno na stolicu preko puta moje.

– Jednu moku! – dobacila je nesrećniku, a onda jednako glasno i razdragano dobacila i meni: – Šta sam ja loše rekla?
– Rekla si da sam zauz … – počela sam rečenicu ali me je sasekla i pre nego što sam je dovršila.
– Jao, znam! Znam! Bolje ćuti. – podigla je dlan kao da će me to zaustaviti i uzdahnula – Ti i tvoji fazoni!
– Šta? – beknula sam.
– Ti to ne bi etiketirala, tebi je rano, ti si mlada, zelena, neiskusna, treba ti vremena, nema zaletanja… Bla, bla, bla. – oponašala me je kao rođena glumica dok sam sedela, treptala i čekala da završi svoj monolog.
– Pa šta je loše u tome?! – konačno sam dobila priliku da prevrnem očima.
– Ništa, devojko, osim što si zaljubljena ko prepelica a nisi ni toliko baš mlada i zelena.
– Hoćeš sad da mi kažeš i da je vreme da se udam?
– Ne, hoću da ti kažem da je vreme da zoveš stvari svojim imenom.
– Je l’?
– Da. To tvoje neetiketirano je veza. A to tvoje blentavo je zaljubljenost. – rekla je, pa se obratila nesrećniku koji je spuštao kafu na sto – A ovo ovde je moje „dobro jutro“.
Na njenu opasku, zadovoljno se nasmejao, i ponovo značajno okrenuo ka meni pre nego što je otišao.

– Kunem ti se, ako mi još jednom namigne, ostaće bez oka. – nakostrešila sam se, dobacila mu smrtonosan pogled i ponovo se skoncentrisala na nju.

Pričala je o ženama koje znaju šta hoće i ne plaše se da to dobiju. O ženama ratnicama koje idu okolo, šamaraju i bore se za sebe. O ženama kojima ne treba pet meseci da kažu: „Alo, sviđaš mi se.“
Ja sam, s druge strane stola, sedela, treptala i razmišljala o tome kako me je mama do pre koju godinu zvala „Mimiš“ i kako mi je nedavna promena nadimka u „Mima“ bila prvi znak da sam sada odrasla devojka. Da ne kažem jedna mlada žena.
Drugi znak je bio mali Strahinja, koji je svojoj mami, par godina starijoj od mene, rekao: „Mama, vidi, teta!“, i pojurio me prutom.
Uzalud sam pokušavala da mu objasnim da sam „seka“ i već sam padala u ozbiljnu depresiju kad mi je neko vrlo kredibilan iz čista mira rekao da sam ja zapravo – Miš.

– Ti si miš. – rekao je nepokolebljivo.
– Miš! – ponovio je.

I to je bio momenat spoznaje.
Nit sam žena, nit sam ratnica, ni teta, ni Mima. Nit mi je išta od toga potrebno da budem. Al’ zeznuto je kad te svi ti ljudi gledaju odraslim očima, i uporno skidaju pogrešan deo dečjeg nadimka.
On me, s druge strane, gleda tim čudnim očima, i, koliko god odbijala da mu to priznam – čini mi se, jeste u pravu.
Zbunjena koliko jesam i odrasla koliko nisam,
ja sam ništa drugo do jedan suludi Miš.
Za promenu, potpuno etiketiran!