„neka više život ne rastavi što smrt spojiti može“
– Persi B. Šeli
I vetrovi su duvali u noći, vukući zvezde po nebu, blago mazeći Lunino lice. Oblaci proždiru hladno zvezdano svetlo, čineći veče još tamnijom. Siva pepeo leti sa vetrom i šapuće o njoj. Oni su spaljeni ostaci ljubavi, slični metežu sete koja jezdi pod svodom. Sve se to odigrava odjednom, istovremeno, kao neka univerzalna predstava, pozorišni komad neshvatljiv ljudskom umu. Ali sve što nedostaje je ona – Ona, glavni lik, najvažnija uloga. Boginja, Lutalica, centar univerzuma. Ona je uragan koji bi, i u najmanjem ćefu, probio sunce; muva koja je odletela sa Barke. Ona i jeste Sunce nekima. Ona je vuk koji zavija tugaljivo, tako lečeći ogluvele. Ali noć je. Ona ostaje u potrazi; Zavetni Kovčeg i sveto Solomonovo blago. Ali sve to skromno je u vrednosti u poređenju s Ištar, ovo princezom, egzotičnom, toksičnom. Zima je to bila, studen je prekrivala i obgrlila sve – zima pozna. Njen dah grejao je sve oko nje, ostavljajući radost u srcu, sa iščekivanjem proleća, procvetalog cveća i voda blagih i čistih. Udaljena je ona, eonima i mirijadima galaksija daleko, iza vremena i prostora, van domašaja i kontakta čak i u mislima. Ne zna se hoće li se ikad vratiti – jer se ne zna ni gde obitava. Je li u bolu, ili agoniji? Da li bi ikakvo biće, smrtno ili ne, imalo usuda nauditi njenom čudesnom avataru. Da, avatar, jer tako puno je Ona pored opipljivog i fizičkog – tako neshvatljivo puno.
***
Gromovi tutnje i lupaju po nebu, njihove moćne sablje udaraju i ubadaju Zemlju; potopi spiraju čovečanstvo kao vodene grobnice. Sneg, bled i prečist, prekriva gnusnu monstruoznost na Zemlji i ispod nje. Eone spominjem, a ipak, vreme je beznačajno – mi prosto kažemo – pre čitave večnosti nastasmo, i kroz čitavu večnost prestaćemo biti. Jedno smo mi, i beskonačni. Mi smo gospodari našeg sveta. Snova smo ga stvorili; Majka je previše udaljena; njen dodir je oslabio. Slabi su i retki vetrovi koji nose Njenu staru veru, i ne dižu više ljudi na njima mlinove jer su previše nestalni.
***
Tamo leži, u večno širećem okeanu plavom, bez dna – pluta, nepokretna. Njena grimizna kosa pleše u dubini, napred pa nazad, neprestano, kao vatreni jezici usred okeana. Boginja, mlada i plodna i darežljiva, utopila se, gde nimalo svetla Svemoćnog Sunca nije moglo doprti. Sva njena moć, njena vrlina – ona sama – moglo li je to prosto iščeznuti sa njom? I dubine odgovoriše melanholičnim ništavilom – ne, čak ne ni melanholičnom – absolutna perfekcija je to odsustvo prisustva i osećanja. Zaista vredno jednog blagog bića kao Ona. Val koji bi smrvio čak i najčvršće od ostrva je sada – oh, ironije! – bez daha u njenom najjačem oružju! Mnoga imena ona je imala; Sarai u drevnim hebrejskim spisima; Ase ili Erika u drevnim nordijskim sagama, et cetera. Ona, Mnogoimena Princeza; Ona, Grimizne Kose, donosilac Dana i Noći, sad se ni maknuti nije mogla; nije se mogla suprotstaviti predrevnim strujama koja je žustro bacaše. Oh, bilo šta, sve za jednu iskru svetla da joj pokaže put! Već su Oni napravili haos svojom vladavinom. Zvezde, o, Zvezde sijajte! Pevajte pesme radosne da je probudite! Što je ostalo od čovečanstva strahuje ne od visina, već od dubina – dubina u koja im srca upadaju; ambisi bez dna, jame obmanljivih ciljanja ka besmrtnosti. Mrak je obuzeo čovečje srce, i tako samo mraku Ambisa ono teži. Vrati se!, o srebrna mesečino, vrati svetlost u belinu njenih očiju, jer se tmina toči i širi brže, svakim satom. O, Vi Silni Vetrovi što uništavate i stvarate iznova, vi što nosite uzdahe i duhove – donesite još jednom vazduha u njena bedra, učinite je ponovo živom, preklinjem Vas! Reke najviših planina, vode najčistije i najjasnije, vi što strpljivo spirate i najgušći kamen, saspite vašu veličanstvenu čistotu u njene vene i njeno blago srce! Najhitnija je ovo i najneodložnija stvar. Jedan cvet, najnežniji, izgubio se, zalutao je pod talasima koji se sudaraju i mimoilaze. O nebeska tela, povucite vode blažene njenim zadnjim dahom ka sebi i oslobodite je! Oh, oslobodite je hladnog zagrljaja blede Smrti, pustite je iz njenih ruku! Neka Smrt pred vama još jednom drhti!
***
Mi smo mnogi – uveravamo vas. Naše snage ne mogu zatajiti. Pokorićemo sve do zadnjeg vetra Staramajke. Gostite se i pirujte; pijte, sestre moje i braćo! Sutra, u zoru, osmotrićete oluju – grandioznu i ljutitu – ali ne brinite vi, za vaše brige ćemo se mi pobrinuti. Sivilo, sumor i praznina jednom još vire nad horizontom – našim horizontom – moćniji nego ikad pre. Ne donosi li vam to radost? Zar Smrt nije ono za čim žudite? Besmrtnost je postala vrlo ogorčena i okrutna maćeha – oh, kako to ne uvidesmo odmah na početku?! Ili je život ono što tražite? Jer, bez Smrti, nema života, kao što nema Sreće bez Tuga; Alfa – apsolutno – učinjeno je vrednim tek svojim suprotnim apsolutnim, Omegom, Krajem, Mrakom i Večnošću. To je, sestre moje i braćo, ono što smo mi dostigli – Beskonačnost. Pak, u dostizanju nje, zaboravili smo da nismo mi oni koji su je stvorili – ne, Beskonačnost je stvorila nas. Stari Bogovi su bili genijalni tada – kad smo mi mislili da su nas uvredili, zapravo su nam dali najveći dar koji su nam ikad podarili – Smrtnost. Da, zaista, usuđujem se da bogohulim! Ja, koji sam vas odveo u stranputicu! Mogu samo skromno moliti za oprost. Jer video sam Svetlo i Mrak kako se sudaraju u najdubljem od okeana – Velika Dama se digla iz dubokog sna. I njeni neprijatelji će uskoro biti rasterani – krv će se proliti, kažem vam! Ali, kao što rekoh, prevazićićemo i ovu prepreku, budite bez straha – budite Jedno, ujedinite se i međusobno spojte, volite sebe i bližnje svoje. Pomažite se u ovim teskobnim vremenima.
***
Kapci se polako, tako nežno otvaraju, da bi otkrili dušu dublju i mračniju od bilo koje jame koja postoji. Ako bi se ko usudio u njih da pogleda, vizije bi se pojavile, sve i ništa, tkanina koja razdvaja samu život i smrt. Sve stvarno i nestvarno, eterično i gnusno, efemerno i trajno, praćeno poljem ništavila. U toj poljani spas čovečanstva leži. I sada, Njoj ne treba više Sunčeve svetlosti, jer Ona sama vlada tom moći. Živa je, jedna nerešiva misterija. Tako, ona pruža ruku, obučena u meku svilenu haljinu. Poseže ka površini, dok je svetlost u očima vodi ka njoj. Kako se približava izlazu, sve više ubrzava i uzleće kad nebesima – Boginja se još jednom uzdigla. A horizont zasja crveno, bojom njene kose – i stoga mornari tako obožavaju crveno nebo u večerima, jer znaju ko će im doneti toplote sledećeg jutra na moru – samo ona, niko drugi. Talasi se još sudaraju i lome pod njom, ali to sada nije bitno, kao što nije bilo bitno ni kad je bila pod njima. Njena kosa, slobodna, sad je milovana vetrovima, ne bacana poganom vodom koja ju je i udavila. Tako čista i veličanstvena je ona tamo, na nebu. Posmatra. Ni pepeo više ne lebdi; više ne prlja čistoću njene tvari – sada tamno crvene latice ruže bivaju nošene vetrovima, latice meke i nežne kao njena koža. I dim koje je mutio vid i gušio pluća, nestao je, iščezao, sad je tu samo mirišljavi tamjan, koji donosi milost i izaziva ljubav i složnost. Tako se ljudski rod obnovi; generacije živeše i umiraše, pijući iz izvora i bunara koje Ona blagosilja svojom žrtvom. Sve je to počelo Njenom promišlju; trebalo je sve da bude savršeno, ali ipak je čovečanstvo upljunulo svoje dobro, ne misleći na pokolenje – zapravo, hteli su prestati stvarati život, varajući Smrt. Naivno su hteli, i ipak je Boginja njih nagradila, jer ovaj svet i Ona su večni, ne oni – i baš takvi treba da je nasele beskrajno, da uživaju u njegovom izobilju i baškare na Suncu. Divota i slast, i večna milost Nje, Mnogoimene. Ali još uvek mrak razvlači se, čekajući da je neko oslobodi ponovo…
Autor: Pavle Zeljić
