Tama,
I sva ova teskoba što se obrušava nad nama,
Ne zna joj se koren, kao da nema kraja,
Što smo bliže obali kao da tonemo još više.
Što više povikujemo, sve je tiše,
Kao da sve što se noću započne,
U danu ne nađe svoj pečat,
Već čeka sledeće veče, sledeći atak.
Sklopiš oči, misliš, pobeći ćeš
Gde je izlaz iz sveta gde vrata ne postoje,
Gde nema temelja, nedostaje postolje?
Sve što od čega se kriješ sada ti pred očima podrugljivo igra,
Sada sam prepušten si sebi, brodu bez sidra.
Davljenik si u moru svesti svoje
I, tamo gde drugi nađu spokoje
Ti ne znaš i ne možeš tako, tim putem.
Jer ko si ti, kada ne možeš svoj odraz da sagledaš,
Kada te boli ono što ti srce voli?
Šta su sve one laži kada na posletku,
Ništa što je o tebi rečeno, ne važi?
Suncu se nadaš, toploti jutarnjeg zagrljaja,
Ponovo si budan i dan je pred tobom
Ponovo si budan i neko vreme, ne moraš se baviti sobom.
Hodaćeš svojim utabanim stazama koje su drugi otkrili
Hvalićeš se idejama koje su drugi osmislili
I sve to, delovaće tako uređeno, pravo sazvučje u odlušanoj harmoniji
Sve dok ne naiđe noćna ovca, a za njom
Sledeća, dve, tri…
Autor: Emilija Romić
