rekla mi je da sam šarlatan
ali je slušala sve što kažem i gledala me
kao što se gleda mjesečina u noćima kad
san neće da se spusti na čelo.
Sarajevom su auta zamicala u mrak
a ona se svojim visoko podignutim obrvama
pravila da je ništa moje
nimalo ne dotiče.
pričali smo o bijelom svijetu i odlascima
o jutrima smo pričali
ona je vrtila rajferšlus od jakne a ja lupkao stopalom
kada me pitala šta mislim o samoći.
šutio sam a ona skakala u parku kod Fisa
sa jednog stepenika na drugi i rasipala kosu
ne mareći nimalo za moju zaljubljenost.
nebom su se hvatali oblaci i ja sam htio da bježim
a ona je inatno stala i raširila ruke nebu
praveći se da je ništa moje
nimalo ne dotiče.
u mom je stanu preturala police
prstima prelazila preko ploča i korica, listala knjige
svaku je stvar morala dodirnuti
provjeriti da li je stvarna
i kao da u tome nema ničeg jezivog
u tišini je pitala šta mislim o samoći.
rekoh joj da je obično dijete
da se rasipa velikim riječima i da nema pojma,
a ona je gledala u Vaughanove ploče
praveći se da je ništa moje
nimalo ne dotiče.
sarajevsko je nebo na moje prozore sručilo pljusak
gust i sumoran,
jedan od onih što traju sedmicama
a ja sam gledao kako se kao pero lagana
njena bosa noga propinje na prste.
mokra od kiše i ozbiljnija od hladnog rata
namjestila je ploču pod iglu i plesala notama
na okruglom tepihu sred moje spaveće sobe
praveći se da je ništa moje
nimalo ne dotiče.
Autor: Adis Ahmethodžić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
