Tog dana dok sam čekao neke bitne glave za svoju firmu, ugledao sam je na dolaznom terminalu. Nisam je sreo od studentskih dana, nekih pet-šest godina, možda i jače. Gordo je prekinula svaki kontakt sa mnom kako samo ona to ume. Tada joj tu svoju glupost ni za tri života ne bih dao za pravo, al’ je ipak bila u pravu. Znao sam to i tada, a znam i sada. Kreten sam kakav se retko rađa.
Let koji sam ja čekao je kasnio. Koga li ona čeka?
– Hej ti – prišao sam i lako joj dodirnuo lakat. Raskrstila je ruke, a na domalom prstu desne šake zasijala je burma. Udala se.
– Hej, zdravo – poklonila mi je jedan od njenih osmeha i jak stisak ruke. Poznajući je od pre nekoliko godina, tresnula bi mi šamarčinu da se okrenem.
– Gledam jesi li ti ili nisi, ma mora da si ti.
– Ja sam, ja sam. Kako si, šta radiš?
– Evo, čekam neke poslovne partnere. Bitne neke glave, al’ im kasni let. A ti? – malo sam se pribojavao odgovora i još uvek očekivao šamarčinu odnekud.
– Ja evo čekam muža.
Opa. Eto ti ga sad.
– Poslovni put ili je stranac? – koliko god se trudio da budem pristojan i ne zapitkujem puno, nervoza i razočarenje su radili svoje. Utoliko više što nisam svario ni da je udata, a ne što su velike šanse da ih danas vidim zajedno.
– Profesionalni vojnik. Naš je, nego ga svuda negde šalju. – osmehnula se, a preko usana je preletela senka. Bila je bolećiva za ljude koje voli. Teško je podnosila rastanke, ali se sa neverovatnom lakoćom borila i na tome sam joj se uvek divio.
– Uh, pa kako izdržavaš?
– Ne izdržavam, izdržavamo.
Pogodila je najbolnije mesto. Nisam ja te njene množine shvatio do dana današnjeg. Valjda što sam kreten kakav se retko rađa, kao što rekoh. I što je najgore od svega, nije me bolela ona kao ona, bolelo me što sam onda bio šonja koji se plašio neuspeha i njene otvorene naklonosti prema meni. Daleko bilo da nešto pokušam više od poziva na žurku ili tu i tamo popijenog piva, pa da me odbije! Ma kreten kakvog zemlja jedva drži.
– Uvek si me hvatala na te jezičke fore.
– Profesionalna deformacija.
– Je li sleteo?
– Jeste, nego ima više aviona sada, znaš kako ide.
– Znam, znam.
I stajali smo tamo. Ona mirna misleći kako će sada zagrliti muža, a ja sam pokušavao da u džepu smaknem burmu sa prsta, nadajući se naivno da je nije primetila. Da me pita čovek zašto, evo ne znam. Valjda što nisam hteo da misli da sam ono što stvarno jesam, čovek koji je svoj emotivni invaliditet toliko usavršio da mu nije bilo bitno ni kad će se ni kojom oženiti. Samo neka je papir tu i velika firma njenog tate. Tišina je bila toliko glasna da su me uši bolele. Vrištala je na mene i vraćala mi kroz glavu sve te sjajne devojke, danas većinom nečije žene koje sam tek tako puštao da odlaze, jer su i tada i sada bile i ostale karakteri i sa njima nije bilo cifranja. U njihovoj sreći, video sam koliko sam mali, koliko od mene ništa ne zavisi, ni njihovi osmesi, ni one same, koliko više nisam nikakv faktor, ako sam ikada i bio. Ili je bolelo što sam u toj sreći video da sam nekada mogao ja da budem ta sreća. Ja njena i ona moja.
U nekom trenutku na vratima terminala pojavio se muškarac visine oko metar i devedeset u vojničkoj uniformi sa torbom preko ramena. Pogled mu se zaustavio na njoj i osmeh se raširio preko njegovog lica. I ona se ozarila. Mila majko, to je ljubav.
Skočila mu je u zagrljaj, a on ju je odigao od zemlje lako kao pero i tako je držao nekoliko minuta. Ja sam gledao kao balvan koji te prizore viđa samo na filmu. Kada ju je spustio, krenuli su napolje, još uvek zagrljeni. Mahnula mi je u znak pozdrava. I ja sam njoj.
Možda ju je pitao ko je to. Možda je rekla prijatelj. Možda je rekla ortak. Možda je rekla poznanik. A možda je rekla da nije važno. Najpre će biti ovo poslednje.
Izvukao sam obe ruke iz džepova. Jagodicom palca sam vrteo burmu na prstu. Hitno mi je bila potrebna cigareta.
Uzeo sam jednu i pre nego što sam je pripalio, službenik aerodroma se pojavio pored mene.
– Gospodine, pušenje ovde nije dozvoljeno. – smireno mi je rekao.
– Ne bi trebalo ni da je dozvoljeno biti glup… – rekao sam sebi u bradu.
– Izvinite, rekli ste nešto?
– Ništa.
– Napolju možete slobodno zapaliti.
– Da, svakako.
Izašao sam iz zgrade, popustio kravatu i zdrobio cigaretu u ruci.
E, moj Nikola.
Izvor fotografije: pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.