– Propustila sam uživanje u tvojim mirišljavim džemperima ove zime, nismo se ni videli.
– Možda još imaš šanse, ovo proleće nikako da se sabere.
– Imaš neki u šteku za ovo proleće?
– Zapravo imam. Imam džemper baš za neki ovakav april.
Ima tih ljudi na koje ti prosto zamiriše dan. I nedelja i mesec, što da ne.
Ja sam svoj april zagrlila kao neki njegov mekan i mirišljav džemper, zelene boje. Volim zelenu. I mislim da bi mu se slagala sa očima kad stvorim prizor u glavi. Da, baš mu lepo stoji moj zeleni april. Zato sam se nekako nadala džemperu te boje u šteku.
Bio je izuzetno prijatan sagovornik, dolazio bi i nestajao kako mu je prijalo. Isto sam radila i ja. I nekako je funkcionisala ta prijatnost. Mada smo umeli da udelimo tu i tamo koju opasku onom drugom, ali se završavalo osmehom. Čak i onda kad neko ustaje u šest, a sat prevali ponoć dok nas sluša kako pričamo.
Doneo je i dosta zvukova. Uz njih sam mogla da maštam, pokretali su neke točkiće i okupljali svice koji su lutali čitavim telom na mesta koja im pripadaju. Raspoređivali su ih u prste – ponovo sam nešto pisala. Na tome sam bila zahvalana, ali nisam mu to rekla. Možda mu nekad kažem. A možda pročita i sam. Ta me činjenica nije opterećivala. Osećala sam se slobodno u tim razgovorima. Pogrešne reči nekako nisu postojale, jednostavno smo njima plesali. I bilo je dovoljno.
Sasvim dovoljno za posvađane oblake.
I sasvim dovoljno za jedan, kakav-takav, zeleni april.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.