21.decembar, te godine
Ona
Danas je ušetao u sobu nonšalantno kao da ja nemam predstavu o tome gde je proveo noć. Delovao je raspoloženo, ali mu se umor ipak čitao na licu. Ili sam to ja za sve ove godine provedene sa njim naučila da čitam svaku naznaku promene raspoloženja i duševnog stanja u kojem se nalazio. Legao je pored mene. Okrenuo se na drugu stranu. Ugasio je lampu na drvenoj komodi pored našeg kreveta. Ili sam ja barem jos uvek priželjkivala da je krevet još uvek naš, a ne samo moj. Ili još gore – njegov. Jer ako pripadne njemu, to će značiti da u bilo kom trenutku može da poželi da nestanem odatle. Zajedničko vlašnistvo je ipak najsigurnija varijanta. Ali najsigurnije varijante ne čine uvek čoveka srećnim. ‘Laku noć, bebo.’ U mislima sam ga čula kako izgovara. U sobi je vladao muk. Toliko jak da sam ga osećala celim telom. Toliko prodoran da je u meni izazivao fizičku bol. Ali proći će. Sve prolazi.
21.decembar, te godine
On
Večeras nisam mogao da je pogledam. Vec je ležala u krevetu. Znam da me je čekala. Znam i to da je želela da zna odakle se vraćam u pola noći. Ali se nije usudila da izusti bilo kakvu reč prekora. Ne sećam se kad su počeli da izostaju njeni histerični napadi i izlivi besa zbog mog nehajnog ponašanja. Svojom uzdrzanošću mnogo mi je olakšala. Sada više nisam morao da joj se pravdam. Da li je odustala od prekora zato sto su joj dojadile laži koje ću izgovoriti kada bude pitala gde sam bio? Da li joj je postalo svejedno? Da li planira da me ostavi? Okrenuo sam se na drugu stranu kreveta. Da li je ovaj krevet i dalje moj?
23.decembar, te godine
Ona
Ljudi govore. Podsmevaju se. Trudim se da ne čujem. Okrenem glavu na drugu stranu i produžim dalje svojim putem. Ali koji je moj put? I kuda će me odvesti? Otkako sam prešla preko njegove prve greške, nailazim samo na stranputice koje vode do apatije, do moralnih padova, do ivica ponora. Ne umem da se vratim nazad – sebi. Razum je za mene postala prevaziđena tehnika koju se više ni ne trudim da upotrebim. Vođena njegovim hirovima i lažima lutam kroz život. I lutati je bolje nego stajati u mestu.
23.decembar, te godine
On
Prestala je da reaguje. Ulicom hoda kao da nikog ne primećuje. Hoda toliko bezlično kao da ne želi da privuče trunku pažnje na sebe. Ali pažnju privlači njena zapuštenost.
Prevremena ostarelost kao rezultat nesrećnog i neispunjenog života koji vodi. Sve više podseća na žene koje su žrtve okolnosti. One koje nikada nisam podnosio. Ponekad kada je uhvatim kako stoji ispred ogledala (a sve su ređe takve situacije), pomislim kako ju je vreme pregazilo. Ili život. Lice joj je ispijeno. Bleda je. U njoj nema živosti. Patnja joj se manifestuje na fizički izgled. Ubeđen sam da mene krivi za stanje u kojem se nalazi. Ali ona je odrasla žena u zrelim godinama. Trebalo bi da zna da u životu sami donosimo izbore i za njih odgovaramo. Kriviti druge ljude za sopsteni neuspeh ili nesreću samo je dokaz naših slabosti. Previše je slaba. Ne podnosim njenu slabost. Čini da se i ja osećam nesigurno pored nje.
25. decembar, te godine
Ona
Sa kim god da je proveo noć, sa kim god da je proveo ove godine vodeći paralelan život, igrajući dvostruku igru, ja znam da će se meni vratiti. Posle svake sa kojom je bio vraćao se meni. Sve su bile prolazne. Ja sam njegovo utočiste. One mu služe za igru. Bude u njemu neke prolazne strasti. Ali sa mnom je zbog nekih viših emocija. Uostalom, I ovo dete nas neraskidivo vezuje. Da nije njega, možda bih se usudila da ga napustim. Ali ne želim da mu srušim iluziju o porodičnoj harmoniji. Neka je iluzija. Samo da nije raspad porodičnog doma.
25. decembar, te godine
On
Ubeđuje sebe u to da je sposobna da se nosi sa načinom na koji je ne gledam. Ne slušam. Ne želim. Ne volim. Zašto bih ja preduzeo prvi korak i ostavio nju? Sama je pristala na ovo. Meni je dobro. Ne zapitkuje. Ne zvoca. Nije histerična. Znam da me kod kuće čeka neko ko će mi spremiti ručak i večeru. Oprati sve tragove ruževa i pudera sa belih košulja. Ispeglati odelo za posao na kojem cu iznova flertovati sa ženama koje drže do sebe i svog izgleda i koje ostavljaju bez daha. Ona ne mora da me čeka. Ali ipak to čini. Izbor je njen i ja nemam ništa sa tim. Niko je nije prislio da toleriše moje postupke. Neka sama snosi posledice. Ako smatra da jedna žena sa diplomom uvaženog fakulteta treba da spadne na to da bezuslovno voli i služi svog muža čitavog svog života – i to je birala. Nek’ joj diploma stoji zaturena negde u fioci. Neka sama baca u vodu godine truda i zalaganja. Neka svoju inteligenciju svodi do nule. Neka joj ostane puko sećanje šta je sve mogla da bude samo da je više cenila sebe. Ona mi je, za ceo život, živi dokaz da završiti fakultet u životu nije sve. Nije ništa ako žena ne ume sebe da poštuje. Ona koja je imala predispozicije da postane neko i nešto u ovoj državi postala je inferiorna u odnosu na muža koji je moralno unazađuje i verbalno gazi. A godine joj prolaze. Čak i da u nekom trenutku poželi da sredi svoj život, biće u toj meri psihički uništena I rastrojena da neće biti u stanju da obavlja svakodnevne aktivnosti, a kamoli da gradi bilo kakvu karijeru. Niko je ne poštuje. Ni rođeno dete joj ne ukazuje poštovanje na koje bi ona, kao majka, trebalo da ima pravo. A i kako bi ga ukazivalo? Trebalo bi da ona više razmišlja o tome. Njemu je ona model ponašanja. Ja često nisam prisutan. Ali ona bi morala da obrati pažnju na način na koji ga vaspitava. Ipak je ona majka. Očevi su takvi – nestalni. Ne treba decu navikavati na njihovo prisustvo.
30. decembar, te godine
Ona
Biće mi zahvalan jednog dana što ga nisam odvojila od oca. Bolje je da ga ponekad nema kod kuće nego da ga ne viđa uopšte. Kada me pita gde je, često ne umem da mu odgovorim. Ali razumeće on to. Mnogo je važno za dete da odrasta u porodici koja je na okupu. A možda ja i nemam snage da odem. Ali to je sve zbog njega. Dete je. Mora nas imati oboje uz sebe. Sutra ispraćamo ovu staru godinu. Bice važno da tog jednog dana budemo zajedno. Priželjkujem da to veče provedemo radujući se danima koji nam dolaze. Biće bolji od ostalih. Moraju biti. Otvorićemo poklone. Iako ponekad nije prisutan, često mu kupuje poklone. Drago mi je što moje dete ne oskudeva ni u čemu. Mnogo je važno da živi u domu u kojem je porodica simbol zajedništva.
30. decembar, te godine
On
Ne mogu da podnesem njeno glumatanje i izigravanje srećne porodice. Ono što ona naziva životom čista je iluzija. Da li je moguće da ona nije svesna toga da se sve više udaljava od realnosti i živi nesto sto ne postoji, proživljava trenutke kojih nema? Rezervisao sam za novogodišnju noć večeru u poznatom restoranu. Obećao sam joj. Ona drži do sebe. Njoj odlazim kada pređem kućni prag. Ona mi pomaže da pobegnem od one koja me guši svojim prisustvom. Samim svojim prisustvom, jer je reči je odavno prestala da izgovara. Njemu ću ostaviti poklon ispod jelke. Nisam tu, ali obradovaće mu se. Deca vole poklone. Još uvek ne razume sve, jer nema dovoljno godina za to. A kad jednog dana bude počeo da razume, ona će postati svesna šta smo od njega napravili. Oboje ćemo snositi po deo zasluge za to.
Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: favim.com
