Ime mi je Donald. Živim sa majkom i hrčkom. Hrčak se zove Piter. Majka je Majka. Majka je bolesna. Često spava. Ako ne spava onda pije lekove. Ja ne volim lekove.
Imam četrdeset godina. Ne umem da brojim do četrdeset. U stvari umem ali mi misli uvek negde odu kada stignem do deset. Onda ne znam dalje. U glavi imam misli ali misli neće da izađu napolje. Kada probam da ih izbacim one se pretvore u zvuke. Ali to ne zvuči kao kada priča Majka. Zato više volim da ćutim. Ponekad mislim. Ponekad samo gledam u vazduh. Volim vazduh. Vazduh je dobar. Kroz njega se vidi ograda iza kuće i drvo i oblak i kiša.
Radim u fabrici na kraju ulice. Fabrika je velika i siva. Pravi dugmad. Tamo stojim pored jedne mašine i pritiskam jedan crveni krug. Onda mašina buši rupe na dugmetu. Na svakom po dve rupe. Ne volim kako zvuče mašine. Više volim kada stojim u dvorištu iza kuće i gledam u vazduh. Tamo je tiho i vazduh miriše lepo. Ali svaki dan moram da idem da pritiskam crveni krug. Majka kaže da treba da budem srećan što su me primili u fabriku. Nigde drugde nisu hteli da me prime. Svuda su rekli da sam glup i da ne mogu ništa da radim.
pexels.com
Plašim se dugmadi. Nikome to ne mogu da kažem. Ljudi se plaše raznih stvari. Stiven se plaši paukova. Miki se plaši kad je mrak. Majka se plaši da će da umre. Ne znam nikog drugog ko se plaši dugmadi. Samo ja. Liče mi na lica. Na mala lica. Imaju male rupe tamo gde treba da budu oči. Gledaju me a nemaju čime da me vide. Ponekad kada stojim u fabrici pored crvenog kruga i mašina izbacuje dugmad na traku gledam ih i oni gledaju mene i onda mi čelo postane mokro i leđa mi postanu mokra i košulja i onda mi Stiven kaže Donalde prestani da bleneš u prazno i pritiskaj krug i onda mi se plače ali ne mogu da plačem jer imam četrdeset godina i srećan sam što su me primili u fabriku.
Belo dugme je bilo na podu i ja sam imao tri godine. Znam da brojim do tri. To nije teško. Ja sam imao tri godine a Otac je imao mnogo više od mene. Otac je bio visoko a ja sam bio mali. Oko vrata je imao konopac i konopac ga je držao za tavanicu u podrumu. Inače bi poleteo. Njegova košulja nije imala jedno dugme. Ono je bilo na podu i gledalo me sa dve rupe. Dugo sam ga gledao i ono je mene gledalo, a otac me nije gledao. Dugme je bilo belo i imalo je oči a njegovo lice je bilo modro i nije imalo oči. I tad mi je čelo bilo mokro i šake su mi bile mokre i onda je Majka vrisnula iza mene i vazduh je bio mračan i posle se ne sećam.
April nema više dana. Danas je bio poslednji dan. Kada je poslednji dan, daju mi dugmad. Znaju da smo siromašni i da je Majka bolesna. Majka im je to rekla. Daju mi dugmad koja nisu dobra. Onda ih ja nosim Majci i Majka ih prodaje subotom na pijaci za malo novca. Nosio sam dugmad u kesi i kesa je šuškala. Slušao sam je kako šuška. Dugmad su me gledala iz nje a ruka mi je bila mokra. Ulica je bila duga i hodao sam i vazduh je bio lep. Video sam leptira i pticu i ogradu. Ispred ograde je bilo dete. Bilo je prljavo. Sedelo je na ulici a ograda mu je držala leđa. Plakalo je. Nisam mogao da ga pitam zašto plače. Možda nije imalo majku. Možda je htelo da ima hrčka koji se zove Henri. Možda nije volelo vazduh. Dete je gledalo u svoju košulju. Nisam mogao da ga pitam zašto gleda u košulju. Vazduh je bio lep i dete je bilo lepo iako je bilo prljavo. Reklo je da je izgubilo dugme. Izgubilo je dugme i ne može da ga nađe. Ulica je dugačka i velika a dugme je malo. Otvorio sam kesu i izvadio sam dugme. Bilo je veliko i plavo i gledalo me je sa dve rupe bez očiju. Dao sam ga detetu. Dete se smejalo i oči su mu bile plave i dugme je bilo plavo. Meni su obrazi bili mokri. Kroz vazduh sam video kišu.
