Draga A,
čujem te
dok pričaš
kako smo se
sreli
u pogrešno vreme
kada ti više
nije bilo spasa
kad u tvojim očima
nije bilo sjaja
a,
tvojim se danima
nije spremalo
ono
bolje sutra.
Dok sam tonuo
okovan porocima
prazneći flašu
za flašom
Jamesona
koje je šatro izmišljeno
kao piće
za umetničku krv
i maštao
o tvojim golim
kolenima
ti si,
jednostavno
nestajala.
Povučena u sebe,
nanosila si rane
svakome
ko je pokušavao
na ovaj,
ili onaj
način
da ti se približi
i postane
učesnik utakmice
tvoga života.
Života, koji je lagano
umirao
praćen
depresivnim
i haotičnim epizodama
prepunim
džointa
u kombinaciji
sa votkom i lekovima.
Svaku pomoć
žustro si odbijala
voleo sam te,
jer si se
svima inatila.
Mislio sam,
pogledaj je
ta devojka ima stav
i zna šta želi
od života.
Bila si izgubljena,
ali si,
isto tako
kao na daskama
koje život znače
nosila masku
nasmejane devojke
na licu,
čijim je konturama
nedostajalo
to zrno
jednostavnog
iskrenog osmeha.
Ne žalim, što si
od mene otišla
za mene, već odavno
ne postoji sutra
jer,
moje sutra
stopljeno
sa alkoholom
i knjigama
polako me vraća
u neka mirnija,
neka srećnija vremena.
Nemoj me zaboraviti, A
seti se, da sam
pokušavao
doduše malo
nespretno i trapavo
da te podignem
iz pepela
i da ti ulepšam
poslednje dane
života
u kojima smo
postojali
i živeli kao jedinka.
Autor: Mario Bačlija
