Dozivali smo se
osmesima.
Često sam se pitao
ko je ona?
Gledao sam je
danima
nedeljama
mesecima
i kao da je
bila sve bliža
kao da je
nenametljivo
i nenamerno
htela da se zaleti
u moj zagrljaj
da se tako zaštiti
od sveta
požudnih pogleda
od malodušnosti
i tiranije
kojima beše izložena.
Kakva se tuga
krije u njenim očima
tim izvorima
moje inspiracije
i mog osmeha.
Konačno me je
navela
da svučem
tu dosadnu
kamenu fasadu
sa lica
da krenem dalje
da samo ponekad
bacim pogled
u prošlost
i vidim samo
vatru
prah i pepeo
između nečega
što mi
zapravo i nije
bilo suđeno.
Umalo nisam umro
ugušen
sopstvenom tugom
distopijom
koja okupira
moje misli
nečim, što je
samo po sebi
nepromenjivo.
Pojavila se
u vrlo nezgodnom
trenutku
i svojim osmehom
probudila moju
znatiželju.
Ne, nisam se zaljubio
ali, da
sačuvao bih je
i čuvao od svih
udvarača
borio se za nju
golim grudima
klečao pred njom
na kolenima
i ljubio joj stopala
kojima svaki put
kad kraj mene prođe
kaldrmu uzdrma.
A šta mi sve to
vredi
kada i dalje živim
za samo jednu
u nizu
krivih linija
nacrtanih
na krajevima
njenih modrih usana.
Autor: Mario Bačlija
pinterest.com
