Okej, hajde da verujemo Darvinu. Postali smo od majmuna. Sišli smo sa drveta, naučili lepo da se služimo rukama i nogama, progovorili smo, počeli da radimo. Razvili smo se i postali živa bića naprednija i uzvišenija od životinja. Šta smo to izumeli što životinje pre nas nisu imale?
Verovatno ćete najpre reći – jezik kao artikulisani način komunikacije. Tvrdnja je svakako tačna – ali setimo se da i svaka životinjska vrsta ima svoj „govor“, koji im sasvim solidno služi za sporazumevanje. A što mi njihov jezik ne razumemo, to je već naš problem. Inteligencija? Verujem da ćete se setiti mnogih životinja koje u brojnim situacijama pokazuju daleko viši stepen inteligencije od mnogih ljudi. Nauka i umetnost – e, tu smo već zaista napredovali, i to niko ne može da porekne. Ali je isto tako teško poreći i da smo taj napredak dobrim delom uspeli da okrenemo u pogrešnom smeru, i da stvorimo dosta toga što nam u životu nipošto nije trebalo.
Ako se navedeno i može smatrati izvesnim uspehom, zapitajmo se nešto drugo – šta je ono što smo prilikom svog pretpostavljenog silaska sa drveta na zemlju izgubili, ili smo na dobrom putu da izgubimo?
Odlučnost. Životinja zna šta hoće, ima cilj i stremi njegovom ostvarenju. Možete li da zamislite gladnog lava koji se dvoumi da li da skoči na srnu, ili mačora u jeku februara koji okleva da li da priđe mački? Teško. A šta je sa nama, ljudima? Koliko je samo onih koji su izgubili ambiciju i odlučnost, prepustili se veri u sudbinu i čekaju da neko drugi ostvari njihove planove i izvede ih na pravi put? Možda ćete reći da je ovo poređenje neadekvatno jer su naše odluke daleko složenije i ozbiljnije od životinjskih. Moguće, ali opet – da smo sačuvali odlučnost svojih “predaka”, verovatno ne bismo bili nemotivisani, frustrirani i nepreduzimljivi, kakvi u savremeno doba sve češće bivamo.
Sposobnost. Životinja sve ume sama. Sama sebi pronalazi jazbinu, kopa rupu ili pravi gnezdo u kome će živeti. Ako je biljojed, sama dolazi do jestivog bilja; ukoliko je mesojed, sama vreba i lovi svoju hranu. A koliko bi ljudi danas bilo u stanju da sami sebi sazidaju kuće, a da pritom po struci nisu građevinari ili arhitekte? Hranu proizvode sami (pritom mislim na uzgajanje, ne na spremanje onoga što se može kupiti u radnjama) uglavnom samo ljudi koji nisu pobegli sa sela, i nije teško poverovati da bi jedan deo čovečanstva umro od gladi kada ne bi bilo supermarketa i prodavnica brze hrane.
Samostalnost. Sigurno ste dosta puta imali prilike da vidite tridesetogodišnjake koji još uvek žive o trošku roditelja, razmažene tinejdžere koji se ponašaju gore od petogodišnjaka, ili isuviše brižne majke i očeve koji se prema svojoj odrasloj deci još uvek ponašaju kao da su tek prohodala. Da li ste ovako nešto videli u životinjskom svetu? Mladunci su pod okriljem majke dok ne postanu sposobni da sami krenu u život – a onda to i čine. I to što im se mnogo brže nameće daleko veća doza samostalnosti nego što je slučaj sa ljudskim potomcima nipošto ne ukazuje na nedostatak roditeljske ljubavi. Ne kažem da treba pustiti dete da živi samo čim prestane da puzi; ali ipak, zar vam se ne čini da smo i ovde malo preterali?
Otpornost. Možda napredujemo u raznim oblastima, ali sami postajemo sve slabiji. Od malo sunca dobijemo sunčanicu, od malo kiše ili vetra upalu pluća, od šetnje po prirodi alergiju na polen. Ako je za nešto od navedenog i kriva promenjena klima i uništen ozonski omotač – čovek je onaj koji je ovo izazvao; dakle, ponovo smo krivi mi sami. U svakom slučaju, na lisicu koja kija zbog polena ili kokošku kojoj se danas nešto ne nose jaja jer je sunce malo udarilo u glavu teško ćete naići. A koliko smo u pogledu otpornosti daleko iza bilo koje životinje pokazuje i sledeće poređenje: dok su naši životinjski prijatelji snadbeveni krznom, debelom kožom, perjem, mi imamo samo običnu kožu koju, istini za volju, uporno činimo sve nežnijom. Odeću kojom se pokrivamo sami smo izmislili. I šta bi bilo kada bismo jednog dana rešili da skinemo svoje jakne i haljine, i izađemo u svet jednaki sa životinjama? Ako je leto, a nismo namazani kremom za sunčanje, dobili bismo opekotine ko zna kog stepena; ako je zima, verovatno bismo se izložili smrzavanju do smrti.
Slobodu. Stvorili smo sistem; napravili škole, fakultete, fabrike, kancelarije. I učinili sebe zavisnim – moramo se školovati da bismo radili, moramo raditi da bismo zarađivali, moramo zarađivati da bismo preživeli. Zanimljivo je primetiti da životinje sasvim solidno funkcionišu i bez čitavog navedenog lanca. Nijedan pripadnik životinjskog sveta ne raspolaže novcem, nije fakultetski obrazovan, ne ide na posao, ne plaća račune. Pa ipak, teško je zamisliti stvora koji zbog ovoga nema šta da jede ili gde da živi.
Smisao. Često zatičemo sebe kako bezuspešno tragamo za smislom života. Još češće, čini nam se da smo taj smisao izgubili, mada ga nikada zaista nismo ni našli. Gubitak smisla lako vodi u neraspoloženje i depresiju. Da li ste ovo ikada videli kod bilo koje životinje? Sumnjam. Njihov smisao je jednostavan – roditi se, živeti, nastaviti vrstu i nestati. Nama je ovo malo, i uvek tragamo za nečim uzvišenijim, složenijim, i samim tim nedostižnijim.
Ne morate se složiti sa idejama iznetim u ovom tekstu. Možda je, na kraju krajeva, i njegov autor suviše pesimističan i sklon luckastim preterivanjima. Pa ipak, kada naredni put poželite da omalovažite nekoga tako što ćete ga nazvati imenom neke životinje, dobro razmislite – da li ćete ga time uvrediti, ili mu možda udeliti kompliment.
Piše: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
